Пише: Миљан Станишић

У појединим срезовима, нарочито на сјеверу Црне Горе, формирани су национални одбори или одбори спаса, са циљем да се не погоршава ионако сложена ситуација, а окупатор додатно не провоцира како не би вршио још веће одмазде, јер је већ био извршио убијања, паљења, затварања, интернирања и др. Оваква ситуација је највише погодовала комунистима, као “ловцима у мутном”, који су почели да је користе у партијске сврхе, јер су појединачним нападима на италијанског окупатора, из засједе и сл. настојали да се докажу као “бескомпромисни” борци против окупатора (што су износили у својим билтенима, увијек предимензирајући своју улогу у тим дешавањима, како задају велике губитке непријатељу), од чега италијански окупатор и није имао неке штете, али јесте околно становништво гдје се то збивало, тиме што су вршене репресалије према њему.

Пошто су увидјели да конфронтација са супериорнијим италијанским снагама у овој фази рата доноси само велика страдања и пустош, дио интелектуалаца, бивших грађанских политичара, службеника и сл. ступио је у контакт са њима, како би ублажио те последице. Тако се у Андријевици бивша среска власт састала са италијанским цивилним комесаром 11. августа, послије чега је за среског начелника изабран адвокат Вуле Влаховић. Након тога формиран је и Срески одбор спаса, а у њега су ушли људи различитих политичких профилација. Сачињавали су га: предсједник Љубо Вуксановић, бивши директор аграрног повјереништва, секретар Драгиша Шошкић, бивши управник поште, и чланови: Милутин Јелић, Ђоко Рачић, Богић Милошевић, Урош Влаховић, др Вукман Шошкић, Величко Бојовић, бивши нар. посланик Новица Поповић, мајор Васо Лабан и др.

У Беранама је из истих разлога формиран Одбор спаса, који је у другој половини августа прерастао у Срески национални одбор, и који су ушли: Филип Цемовић Милан Поповић, Томо Јоксимовић, Тодор Попадић, Владо Вујошевић, Васо Ђуришић, Радосав Јоксимовић, Вуко Вуковић, др Вукота Дедовић и др. У Колашину је 8. августа настао Одбор спаса, а сјутрадан Национални антикомунистички одбор, кога су сачињавали: Љубо Минић, Вуле Влаховић, Петар Шоћ, Вучета Дрљевић и др.  У Бијелом Пољу је формиран Национални одбор у који су ушли и неки представници муслимана. Сачињавали су га, између осталих: Мијајло Булатовић, Филип Хајдуковић, Јунуз Идризовић, Раде Реџић, Милан Радовић, Димитрије Булатовић, Живко Анђелић и други. И Национални одбор у Пљевљима је такође био формиран на ширкој платформи, па је и у њему било представника муслимана као што је Шефкија Селмановић, а од православних ту су се налазили: Григорије Божовић, Војо Ненадић, Нићифор Лисичић и други.

Контраофанзива италијанских казнених јединица и угушивање устанка са више од сто хиљада војника и са модерним војним ефективима, завршена је 12. августа. Послије јењавања напада италијских казнених експедиција на црногорска села и градове и угушивање устанка, њихове јединице почеле су да се повлаче, нарочито са сеоских подручја, на које долазе да дејствују острашћени комунисти и почињу да остварују свој паклени план обрачуна са буржоаским, грађанским елементима или, како су их чешће називали реакцијом  и сличним именима из свог агитпроп арсенала. У скоро свим мјестима почели су са појединачним ликвидацијама, које су се касније интензивирале, и то под изговором да је заслужена казна стигла слуге окупатора, непријатеље народа, издајнике, шпијуне.

За што ефикаснији обрачун са т.зв. унутрашњим непријатељима, а у сусрет скорашњем доласку Црвене армије на ове крајеве, у шта су комунисти били сигурни, требало је одстранити све противнике, а потом по њиховом доласку протјерати окупатора и успоставити власт, по угледу на ону совјетску бољшевичку. У том циљу на савјетовању ЦК КПЈ у мјесту Столице код Крупња и формално је озваничен идеолошки, комунистички карактер тзв. НОБ-а. Дотадашњи герилци или устаници, како су називани, преименовани су и од тада је њихов званични назив био партизани, и они су били обавезни да носе комунистичка знамења – црвену звијезду потокраку, уз ратни поклич “Смрт фашизму, слобода народу”. Њихова војна застава је била тробојка са црвеном петокраком по средини. Главни штаб војске, који су и иначе чинили чланови Политбироа, добио је назив Врховни штаб, а дотадашњи Покрајински штаб промијењен је у ГШ НОП за Црну Гору, Боку и Санџак. За његовог команданта одређен је Иван Милутиновић.

Промјене назива имена устаничке, герилске војске, њене команде и увођење комунистичких симбола имало је стратешки значај, који се огледао у политичком заокрету тиме што се отварао нови фронт, а умјесто ослобођења земље од окупатора главни непријатељи комунистичко-партизанском руководству бивају буржоаски елементи, које треба уништити. За те задатке су припремане партијски обојене и фанатизоване групе, а многи чланови КПЈ, кандидати за партију и скојевци у томе су имали искуства, јер су извршили више појединачних ликвидација. Партијска обојеност јединица код многих је изазвала бојазан у праве намјере и циљеве комунистичког руководства, да ће умјесто искључиве борбе против окупатора  оружје окренути против идеолошких противника и тиме водити партијски рат, т.ј. револуцију, што се и обистинило. Комунистичко руководство је имало само један циљ, а то је да искористи окупацију земље како би се обрачунало са “буржоаском реакцијом”, а слободу ће извојевати, како су сматрали, са скорим доласком Црвене армије, и уз њену доминантну помоћ.

Под удар комуниста дошли су, поред осталих, и они официри који су и иоле изразили сумњу у непогрешивост партијског врха, без обзира на заслуге у јулском устанку, и сви су они били под њиховом строгом лупом. Комунистичка партија је искористила тешку ситуацију и безнађе послије пропасти јулског устанка, и то за јачање својих позиција, чиме су се служили гебелсовским методама како би оптужили идеолошке противнике и обрачунали се са њима.