Пише: Миљан Станишић
Офанзивна дејства ојачаних италијанских снага у угушивању устанка трајала су од 23. јула до 15. августа 1941, у чему је учествовало преко 100 хиљада војника сврстаних у састав 14. армијског корпуса: дивизије “Фиренца” и “Пуља”, као и јединице “Скендербег”, које су ојачане дивизијама “Таро”, “Месина” и “Пустерија”. У угушивању устанка учествовали су и Други и Трећи батаљон граничне страже, Друга алпинска група “Вале”, Прва група коњичког пука “Гунде”, Пета алпинска извиђачка група, дивизија “Марке” из састава Друге армије и дивизије “Каћаторе дела Алпи”. Устаничке снаге се нијесу могле супротставити супериорнијим италијанским снагама. Оне су реокупирале градове, вароши, при чему су овладале комуникацијама, а своје гарнизоне су формирале по селима ради обезбјеђивања несметаних пролаза комуникацијама. Како би се не само светили устаницима, него и заплашили народ да се не би поново дигао на устанак, италијанске снаге су вршиле и одмазду према становништву (убиства, паљевине, пљачке, одвођење у логоре и сл.)
Са дужности високог комесара за Црну Гору 26. јула смијењен је Серафино Мацолини, а на његово мјесто је постављен Александро Пирцио Бироли, који је прузео и војну и цивилну власт. Он је убрзо увидио да сепаратисти у Црној Гори немају већи утицај, па је своју активност усмјерио на покушај сарадње са припадницима грађанских странака унитаристичке провенијенције, као и са појединцима умјерене политичке орјентације из ЦФС који су били за федерацију са Србијом. Бироли је тражио политичке сараднике међу унитаристима, поред оних прагматичних разлога, и зато што је у Првом свјетском рату, као млади официр, ратовао на савезничкој страни на Солунском фронту и то на положају начелника дивизије, а као дио Источних снага био је са српском војском и за те заслуге је одликован Орденом Бијелог орла, од српске владе. Баш због тих околности сепаратисти су сматрали да се он окренуо “великосрбима”. Међутим, Бироли ту није имао већих сентименталности, већ је углавном вукао потезе из приоритетних прагматичних разлога.
Многи краљевски официри, интелектуалци, чиновници, грађански политичари и други, који су активно учетвовали у устанку, увидјели су грешке и своје одговорности у преурањеном дизању устанка у времену када је наци-фашизам био у акспанзији и офанзиви на свим фронтовима. Да би ублажили, колико је то било могуће, последице италијанске контраофанзиве, они су се састајали и организовали зборове народа ради изналажења мирних рјешења, јер нијесу били у могућности да се ваљано супротставе вишеструко бројнијим и ојачаним италијанским казненим експедицијама, у очекивању касније преваге на ратиштима у корист савезничких снага, како би им се прикључили у борби против наци-фашистичког завојевача.
Најтежа ситуација по православни живаљ била је у оним срединама на сјеверу Црне Горе, гдје су на њих јуришали они муслимани и Арнаути који су се знатније сврстали на страну окупатора, при чему су њихови злочини далеко превазилазили окупаторске. Навешћемо таква дешавања у Беранама, Андријевици и Бијелом Пољу, гдје су била и најизраженија, као и она о понашању италијанских окупационих снага и комуниста у тим срединама. На вијест да су ојачане италијанске снаге од преко 100 хиљада војника кренуле у велику офанзиву угушивања устанка, у многим мјестима највиђенији и најобразованији људи сазвали су за зборове, са циљем да размотре актуелну ситуацију и донесу закључке како да се понашају у новонасталој ситуацији. Тако је крајем јула одржан и масовни збор Горњих Васојевића код цркве на Књажевцу. Између осталих, на њему су били присутни: мајор Васо Лабан; мајор Величко Бојовић; поручник Алекса Лалић; Љубо Вуксановић, бивши окружни начелник и инспектор Министарства пољопривреде; Милутин Јелић, директор Гимназије, професор Велимир Јојић, бивши народни посланик; Вуксан Бакић, судија; капетан Душан Арсовић; капетан Бранко Микетић и др. Од комуниста били су присутни Мирко Вешовић; Бранко Делетић и др.
Иако су комунисти били малобројни одмах су затражили да се сви њима потчине и да само они имају власт. На то су оштро реаговали Љубо Вуксановић, Милутин Јелић, мај. Васо Лабан и др. Они су изнијели да ово није вријеме за идеолошке подјеле; да се за извођење већих војних операција морају договарати са Савезницима; да морају спријечити упад Арнаута и муслимана у српске средине; да се за сад избјегавају фронталне борбе са Италијанима и др.
При угушивању устанка у Васојевићима највећи удар извршила је италијанска претодница од три хиљаде Арнаута, који су убијали пљачкали, палили српска села и иза себе оставили праву пустош, па је околно становништво нашло спас бјекством у високе планине. Почетком августа бројне италијанске снаге су кренуле из правца Пећи пут Чакора да сломе отпор устаника, гађајући их артиљеријом, а они су се докле је то било могуће храбро држали, за разлику од комуниста који су их напустили и ослабили фронт, о чему свједочи више аутора. И у Беранама и Андријевици било је више стријељања, углавном неких од коловођа јулске побуне, као што је био мајор Величко Бојовић и др. Упад италијанских казнених трупа у Бијело Поље прошао без тежих последица да нијесу муслимани дочекали Италијане у селу Затон и испричали им исконструисану причу о томе како су се нечасно понашали неки појединци према њима. Зато су Италијани када су ушли у Бијело Поље, како нијесу нашли поменута лица запалили су им куће, међу којима проти Милошу Поповићу и још седамнаесторици Срба, који су били са списка који им је достављен. Италијанска одмазда би била настављена, вјероватно и са тежим последицама, да тада нијесу ступили чланови Националног одбора, који је био својеврсни одбор спаса, који је непосредно прије тога формиран. Не могавши да се супротставе далеко супериорнијем окупатору, неки од чланова тог одбора и више других угледних личности, међу којима је био и Милија Лашић, др Мартиновић (који је добро говорио италијански), адвокат Станић и други, пошли су као делегација како би издејствовали да се даље насиље прекине. Када се италијански командант упознао од делегације о коректном понашању устаника према њима, прекинута је даља одмазда, као и омогућен повратак Срба са Пештера (гдје су побјегли од арнаутско-муслиманских банди које су на њих кидисале), и пружили им даљу заштиту.
На исти начин су и виђенији Васојевићи образовали делегацију која је имала задатак да покуша издејствовати од италијанске команде да се престане са немилосрдном пљачком и паљењем кућа. Делегација је успјела у својим намјерама, па је италијански командант трупа наредио да се арнаутске банде, паликуће и пљачкаши повуку, упознавши се да су се устаници у овом крају коректно понашали у јулском устанку према њиховим заробљеницима. До тада је на простору Васојевића, а највише у андријевичком срезу већ било запаљено хиљаду и деветсто домова.
(наставиће се)
