Пише: Миљан Станишић
Већ смо навели да су поједини Југословенски краљевски официри не само били предводници устаничких јединица, него су и осмислили војне операције и ослобођења појединих градова (улога пук. Баја Станишића, капетана Јакова Кусовца, капетана Павла Ђуришића, мајора Ђорђија Лашића и др). Овдје ћемо изнијети дешавања у још неколика среза и истаћи доминантну улогу официрског кадра у успјешности јулског устанка. Већина њих ће касније бити на мети КПЈ, која ће их оптужити да су остаци старог буржоаског “превазиђеног”, “ненародног” режима, “реакција“, „петоколонаши“ и сл. епитетима из компартијског арсенала и лица за одстрел, па су они били принуђени да стварају покрет отпора комунистима, након сурових ликвидација угледних људи, од којих и једног броја официра, чиме ће се умјесто борбе против окупатора, т.ј. ослободилачки рат, све више претворити у братоубилачки.
И у колашинском срезу многи Југословенски краљевски официри нијесу били за преурањено извођење устанка, чему је тежила КПЈ и то одмах након напада Њемачке на СССР, 22. јуна 1941, како би се тиме солидарисала са својим бољшевичким патроном и то без јасне стратегије и његове неприпремљености, у околностима када се за то још нијесу били стекли услови и када су окупационе снаге биле најјаче и без договора са Савезницима и координације активности са њима. Али, као и у већини других срезова били су принуђени да узму учешће у устанку, огорчени стварањем назовинезависне Црне Горе, као италијанског протектората, и њиховим доношењем одлуке о кидању веза са братском Србијом коју су оптужили за хегемонију и непријатељски однос према Црној Гори (свједоци смо да се сличне тенденције у Црној Гори јављају и у данашњим временима и то од оних међународних структура које теже да ове двије старе, доминантно православне, држава држе у непријатељству због својих стратешких интереса, за што су увијек налазили “домаће” извођаче).
Одлуку о подизању устанка у Црној Гори коју је Саво Брковић, делегат ПК КПЈ, прво доставио МК КПЈ Колашин, а затим је она презентована виђенијим људима у Колашину, пришло се припреми организовања устанка и у овом срезу. Руководство Војног комитета било је повјерено капетану Радуну Меденици, адвокату Вукману Крушчићу и потпоручнику Периши Грујићу. Од познатијих официра у устанку су учествовали: потпуковници Веко Булатовић, Алекса Бојић и Никола Булатовић; мајор Гаврило Радовић; капетани Лека Вујусић, Мило Ракочевић, Вуко Булатовић, Новица Перовић, Милутин Ђурђић и Бећир Булатовић; поручник Миљан Мандић, поручник (генерал руске војске) Иван Булатовић и др. У организацији устанка учествовало је више представника мјесних комитета, од којих Вукман Крушчић, секретар МК КПЈ за Колашин, и чланови овог комитета, као и представници руководства КПЈ са стране – ђенералштабни капетан и командант Привремене врховне команде Арсо Јовановић, делегат ГШ НОВЈ и ЦК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, као и чланови комунистичког руководства са задацима у Црној Гори Моша Пијаде и Душан Недељковић, и по један члан ПК КПЈ и Привремене врховне команде. У устаничким акцијама учествовали су као борци и комунисти и скојевци, али су у у односу на укупан број били малобројни.
Тактика устаничког руководства, коју су осмислили краљевски официри је била, да се бројним снагама Колашин држи у блокади, како би се Италијани приморали на предају. Опсада је трајала од 16. до 20. јула, када се 260 њихових војника, официра, карабињера и др. предало без борбе устаницима. Као и у другим срезовима, и у овом устаницима су командовали официри и угледни људи у срезу. Потпуковник Радисав Радовић је командовао тобџијама устаничког топа да пуцају изнад зграде Гимназије, гдје је био смјештен италијански гарнизон, како би тиме приморали њихову команду да се предају, што се и десило. МК КПЈ за Колашин је ослобођење искористио за своје партијске сврхе, па је хитно од својих чланова, скојеваца и симпатизера формирао команду мјеста, народноослободилачки одбор за колашински срез, као и именовао начелника среза и пријеки војни суд. По истом критерију су формирали и батаљоне у које је ушло и 165 комуниста, од којих су изабрали и руководећи кадар у јединицама. Иницијатор и оперативац у овим пословима је био Моша Пијаде.
Наведену тактику Југословенски краљевски официри спроводили су и приликом ослобађања Жабљака и Шавника, о чему постоје свједочења више аутора. Капетан Никола Бојовић је изјутра 14. јула сазнао за проглашење Црне Горе “независном” државом, фашисоидног типа и њеним раздруживањем од Србије и Југославије, при чему се та информација брзо проширила Жабљаком и шире, па је народ изразио спремност да се томе оружано супротстави. Окупило се на стотине устаника, са старјешинским кадром. Устанике је предводио капетан Никола Бојовић и др., а у њему је актино учествовао и један број локалних комуниста. Када су Италијани увидјели снагу устаника, одлучили су да се предају.
Убрзо је услиједио и напад на италијанске снаге у Шавнику. Уз обостране жртве устаници су ослободили град. И у њему су активно учествовали Југословенски краљевски официри, као и локални комунисти. Комунисти су по ослобођењу ових срезова, као и другдје, основали своје органе власти “у име народа”, а у ствари само за своје циљеве, а по већ унапријед припремљеном револуционарном плану. Они су притом запалили и општинске архиве, показујући тиме да ће се борити против бившег (капиталистичког) система и његових експонената, а све у складу са својим пројектованим фазама револуције (прва фаза је подразумијевала убиства највиђенијих људи, да би се у другој фази револуције обрачунали и са свима онима за које процијене да их не подржавају, што ће све изазвати крвави братоубилачки и грађански рат).
Капетану Николи Бојовићу је 20. јула стигао проглас од капетана Арса Јовановића и Милована Ђиласа у име ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак о дизању устанка у овим крајевима, а тада су и Жабљак и Шавник већ били слободни.
(наставиће се)
