Пре двадесет година, новонастале републике бивше Југославије потписале су Споразум о сукцесији, тј. имовинској деоби наслеђа СФРЈ. У њу су ушле амбасаде, резиденције, станови у дипломатским квартовима широм света, пословни простори, одмаралишта на мору, непокретности бројних југословенских предузећа које је, по распаду државе, требало некако поделити међу некадашњим републикама.
–Споразум је пре две деценије потписан у Бечу, у налету новог духа добросуседских односа, али 20 година касније, осим поделе дипломатско-конзуларних представништава, није урађено готово ништа, посебно када је реч о Анексу Г и враћању приватне имовине, што овај споразум чини дерогираним правним актом, рекао је за РТС саветник за праћење судских процеса у бившим југословенским републикама Иван Симић.
-Највећи добитник јесте Хрватска, јер се њихово правосуђе држало конзистентно и све оно што су тражили, они су и добили. Србија им је додељивала све што су тражили, иако хрватска предузећа овде нису инвестирала, већ отварала тзв. ОУР-е. С друге стране, српска предузећа су директно улагала у имовину у Хрватској, а ниједна српска фирма није успела да врати ниједан центиметар имовине. Хрватска је конфисковала сву имовину српских предузећа системски доносећи не један већ седам законских и подзаконских аката који су јој омогућили конфисковање и покретне и непокретне имовине, истакао је Симић.
Уз то, Европски суд за људска прва у Стразбуру не улази у преиспитивање тих аката позивајући се на то да Хрватска до 1997. године није била потписник Европске конвенције о људским правима.
-Ми овде имамо шизофрену ситуацију у правном саобраћају, јер хрватско правосуђе не примењује Споразум о сукцесији и одбија да изврши повраћај одузете имовине, а српско правосуђе признаје одлуке хрватских судова и све примењује, каже Симић.
Поред предузећа, у истој ситуацији су и бивше југословенске банке, које осим имовине, имају потраживања по основу кредита датих разним хрватским предузећима, а који нису враћени.
Посебан проблем су пензије, јер многи грађани који су радили у Хрватској још нису остварили право на пензију.
-Уколико не можете реализовати ниједно, не само имовинско, већ ни основно људско право, а с друге стране ви прихватате сва потраживања, онда је јасно да неке одлуке треба преиспитати јер међународно донети правни акти има већу важност од одлука локалних судова, нагласио је Симић.
У овом тренутку, сукцесијом још нису намирене фирме као што су: “Пионир”, “Неопланта”, “Витал”, “Карнекс”, НИС, “Симпо” и то је само део низа којем се не назире крај.
–Не постоји ниједно значајније предузеће, а да није имало неку значајнију имовину у Хрватској. Најзначајнија улагања свих привредних субјеката била су у Хрватској и због тога је ту ситуација најтежа, иако ни у БиХ ни у Северној Македонији та питања нису сасвим разрешена. Балкан се неће смирити док год се не буде знало шта је чије и зато је битно да се овај процес доведе до краја, истакао је за РТС саветник за праћење судских процеса у бившим југословенским републикама Иван Симић.