ПИШЕ: Марко МИЛУНОВИЋ ПИПЕР

Недељу дана после мојег повратка у Отаџбину, били су избори за народне оце – посланике скупштине Републике Црне Горе. Нигде у свету нисам се наслушао прича о демократији, као овде, приликом предизборне кампање и после избора. Сазнао сам нове погледе, нове дефиниције и њих тешко могу да прикњижим искуству стеченом на ”демократском западу”. Али човек се учи док је жив, а знам за много тога почињенг у име ”демократије, хуманости и хришћанства”. И онога што је урађено ”у име Бога” или ”Алаха”. У овој домаћој теорији о ”демократији” често се заговорници поносе оним од чега би требали да се стиде. Актуелни господари под демократијом и слободом подразумевају оно што је за њихове прилике и могућности корисно. А њихови поданици, присталице и гласачи, оно шта се сме радити мирне савести, без страха и казне.

Запазио сам да владајућа странка има искуства и средстава. Да опозиција има дугачак језик и веома кратку идејну и програмску затрку за скок до циља. Да сам имао права гласа сигуран сам да не бих гласао за Мила Ђукановића. Он је, истина је, дорастао европским политичарима. Зна да лаже, али зна и разлог зашто то чини. Због власти. Он је нестабилан, када су идеје и илузије у питању. Сиромашан је у излагању, а одлично је спремио лекцију одговарања на питања. Ма какво му се питање поставило, он се за тили час врати на набубане одговоре. Да би остао на власти, спреман је да се крсти, клања и рипиде носи. Дебела му је кожа на образу, а изборна тактика његових крилаша требало би да уђе у уџбеник ”примењене демократије”. И успева да сачува власт, што му је спрешније од чувања образа. Прави западно-европски, искусни политичар, који у свом звању остаје до пензије, уколико га ”народ” не замоли да остане доживотно. Добар је политички спортиста и није му тешко да изађе на крај са својим противницима.

Опозиција сакупљена са конца и конопца, бар шта се партијских наслова тиче. Има у њој паметних људи, у којима је подоста личног поштења, које је сметња за успех у политичком раду. Вероватно су свесни чињенице да је Ђукановићева ”кичма” у гласовима Шиптара, муслимана и католика. Мало му је потребно ”Црногораца” који с њим наступају у Европу. Увек је тако било и биће- онај који има власт и паре, добија и изборе. Клеветањем, иако може све бити истина, опозиција није могла стићи далеко. А није се ни трудила да то учини. Питање је да ли је имала програма и жеље за преузимање власти. Ништа ново није се од њих чуло. Али ме радује да је добила онолико гласова, које својим радом није заслужила. Сви они гласови су СРПСКИ, а не партијски. И мора се закључити да је СРПСТВО у Црној Гори много јако и очишћено од свега онога што је увек било према српству непријатељски расположено. Квантитативно су мањи, али квалитативно много јачи од алијансе ”за европску Црну Гору”. Нису добили власт, и то је боље, јер би у овој земљи без поретка окаљали образ.

Док сам био у дијаспори, стизале су лоше вести ”да је Црна Гора против српства”. У те вести сам сумњао – у њој је фитиљ Српства и сва српска знамења. У Црној Гори све од 1918. било је људи који нису били за унитарну државу. Било је много присталица династије Петровић – Његош и последњег владара краља Николе Првог. Природно је то. И паметније би било да су ствараоци српског уједињења за те замисли имали разумевања. Али диригована штампа из Београда није о томе обавештавала братски народ Србије и других крајева у којима су Срби живели. Та штампа није умела да прави разлику имеђу ДРЖАВНОСТИ и НАЦИОНАЛНОСТИ. Да се онда решио проблем државности, никада не би имали невоља са националним питањем. Никада нам не би одређивали Шиптари, муслимани и католици ”које смо националисти”. И никада се бољшевистичко-титоистичким издајницима и убицама не би пружила прилика да оглашују ”дукљанску” националност, или да се појаве протуве и постану ”митрополити црногорске православне цркве”. О томе се није ни писало, не пише се, али се феникс рађа из пепела. Титовци су нам направили неколико светаца, много мученика и страдалника и уверених ”да ће тећи вода куда је и текла”, а да су у клубовима ”дукљанаца” и ”црквених дивљака” кратке ноге и плитка памет. Пред Србима је барјак за крст часни и слободу златну и витешко име Србиново. То је онај ”Крсташ барјак” којега је носио Свети Петар, па је даван из руке у руку и данас га с поносом и благословом Срба носи Његово Високопреосвештенство митрополит господин Амфилохије Радовић.

Не дао Бог ”да нам вере у крв запливају”, али помози Боже, да се црногорски Срби сложе.