Пише: Живојин Ракочевић ( Политика)
Две недеље у косовским затворима борави један Ристо. Спектакуларно је ухапшен на капији Газиместана на Видовдан ове године. Пратили су га косовски полицајци у цивилу, слушали шта говори, шта пева, пратили с ким разговара и пред камерама наместили тренутак да га лише слободе. Панцири, дуге цеви, хладна и ћутљива сила – то је слика која је отишла са Газиместана. Ристо је отишао у затвор и понављао: „Оперисан сам, оперисан сам!”
Ко је Ристо? Дете Јовановића из Осредака, села изнад манастира Морача. Момак са подгоричког асфалта, верник из црквених дворишта, човек са литија, отац једне Зорке која ће ове среде напунити месец дана…
Шта ради на Косову? Тражи оно о чему у Црној Гори говори. Он је ходочасник и љуби онај камен на Газиместану о ком су му причали у завичају, у црквеној порти, на улици. Зато, изгледа, није издржао да не добаци униформисаним косовским полицајцима који претресају торбу једне монахиње. За њега је то светиња, а за униформе повод да га сместе иза решетака и наплате му све речи, све песме, сав занос и веру да се светиње могу бранити.
Шта Ристо осећа и има на Газиместану и уопште на Косову? Он је део вере која не може без косовског завета, он је мали рефлекс народног јеванђеља које је исто на Газиместану, Београду, Морачи или на подгоричкој улици. Он животом сведочи речи, дела и мисао једног другог Риста, исто Морачанина – митрополита Амфилохија. Деценијама испред Споменика косовским јунацима говори Амфилохије (Ристо) Радовић и сведочи косовски завет, његову дубину и сржну тачку око које се на различите начине окупља наш идентитет и наше хришћанство. Један од првих наслова о хапшењу, објављен на порталу „Косово онлајн”, дефинисао је проблем као „Ристово Косово”.
Да ли је овај Ристо Јовановић заправо Христо и да ли је у његовом заносу и у мало јуродивости садржано косовско народно јеванђеље? Коме је он потребан?
Ристо је парадоксално потребан двема странама: косовском завету и садашњој косовској, албанској власти. Њега треба хапсити на Газиместану јер како да објасниш својима у Приштини да се тамо окупило хиљаде људи и да на том – за многе острву слободе Срби прослављају празник. Проблем је, као и обично у слободи, чини се највише у слободи других и другачијих. Кога може да увреди Ристо окружен високом оградом на Газиместану и колутовима бодљикаве жице у Грачаници? Зар се његове песме, пароле и „националистичке поруке мржње” не завршавају у уском кругу његових сународника? Све његове поруке не чује ни десетак људи. За њих нико не би знао да није одабран и представљен као врхунска опасност за Албанце, администрацију, систем, ново Косово, мултиетничност… Сваке године се нађе неки Ристо да буде ухапшен или пребијен, сваке године се за Видовдан нађе камера која ће тог Риста снимити и показати какво „зло” долази од других и другачијих. Мало разапињање на Газиместану постало је образац. Пре неколико година пребијен је, наочиглед аутора овог текста и његове супруге, још један младић. Сви покушаји да му се помогне одбачени су. Нису помогле ни молбе да докторка пружи помоћ. Полиција је само радила свој посао и убацила неколико каменица у аутомобил „газиместанског изгредника”, како би имали доказе да се спремао да нападне полицију. Провео је десетак дана у затвору. Годину дана раније ухапшени су исламисти испред капије Високих Дечана. Аутомобил пун оружја, а у њиховим кућама је нађено још застава Исиса, литературе… Провели су неколико дана у притвору и случај је одавно заборављен.
Риста су у притвору, изгледа, сви помало заборавили, његова држава, борци за људска права, странци који заговарају слободу говора – али он није заборавио ко је:
„Нијесам ја Црногорац! Ја сам Србин из Црне Горе”, чују се опет његове речи између полицајца, судија, иза решетака. Он не жели олакшавајућу околност и заштиту коју му пружа црногорско држављанство, он припада, са свим својим врлинама и манама, добрим и лошим порукама, косовском завету. Тај завет је део његовог имена, део народног јеванђеља, део српског исповедања хришћанства. Много тога Ристу није јасно, али му је јасно да је због изговорених и приписаних речи у затвору и да он не може и неће издати своје име и (Х)риста, неће изневерити свој косовски завет који је његово духовно држављанство. Читав свој живот он је провео борећи се за те речи, а косовска полиција је због њих, и свега што је изговорено унутар грачаничке бодљикаве жице и газиместанске ограде, могла похапсити хиљаде људи. У извесној мери они јесу направили затвор и показали да ни на тим острвима које су изоловали дугим цевима и претресима немате право на слободу говора. Представник тих острва (отока) јесте Ристо, на њему се преломило све што се тамо дешавало или што власти у Приштини тврде да је изговорено.
„Суду је достављен списак са великим бројем сведока, лица која су била поред њега на Газиместану и који једини имају непосредна сазнања о томе да ли је Ристо изговарао оно што му тужилаштво ставља на терет”, изјавила је у петак адвокатица Јована Филиповић након одбијања Апелационог суда да се уважи њена жалба и Јовановић ослободи.
Ристу су, у Црној Гори, званичне власти, све до пораза Ђукановића 30. августа прошле године, оспоравале право на исте речи и осећај слободе због којих је ухапшен на Газиместану. Он је већ прескочио границе једног затвора, а овај косовски пораз је идеологије и награда простој, безусловној вери и завету.