Пише:Андрија Мандић, предсједник НСД
Црна Гора, као и свака земља, има своје датуме и празнике којих се обредно сјећа с поносом и славом. Такав је и овај велики празник народа, можда и већи од других, никада заборављен, скоро митски, да често и не видимо све велике поруке његовог историјског дешавања.
Празник 13. јул је прије свега празник свих у Црној Гори, он је мјера њиховог заједништва у врлини одбране свог народа, куће, породице и свог имена. Устанак је подигао народ, и нико други. Давно су прошла времена да се мора говорити како је устанак подигао онај који није ни био у Црној Гори. Некада су се за такву лаж добијале награде, станови и друге привилегије, али данас нема потребе да због његовања било чијег култа личности учествујемо у колективној представи неистина. Престали су сви разлози да би држава наставила да васпитава младе генерације на тим измишљотинама, како је онај коме су прије неко вече пјевали Мило Ђукановић, Иван Брајовић, Алекса Бечић и Здравко Кривокапић, важнији од нашег Јакова Кусовца, команданта битке на Кошћелама, највеће битке тог устанка.
Тај устанак је имао једну универзалистичку идеологију која га нераскидиво повезује са свим цивилизованим народима и удружује са традицијом модерне и демократске Европе, а то је идеологија права на побуну против оних који силом освајају туђе. Црну Гору нико не може да покори, ни моћне армаде некадашњих освајача, али ни савремени надмени господари моћи који, уз ,,грађанску’’ реторику, атакују на мале народе.
Исто тако, не могу је покорити и држати заробљену завјереничке мањине са издајничког Петровданског сабора, нити било која мањина која помисли да “замијени народ” и да се његовом величином послужи ради сопствених привилегија и одбране личне моћи. Црна Гора је побједом антифашизма добила комунизам, а већи дио тадашње Европе добио је побједу демократије. Код нас је један тоталитаризам замијењен другим.
Требало је сачекати рушење Берлинског зида да би савремено човјечанство објавило побједу демократије и над комунизмом, и Европа је кренула стазама демократског уједињења.
Када данас славимо, не смијемо допустити да нас емоције припадности заведу у одбрани “својих” и кренемо уназад када сви данашњи народи иду напријед. Није добро да подижемо споменике личностима које су биле на челу диктатура, па биле оне и пролетерске, нити пораженој прошлости у данашњој Европи. Треба да градимо споменике будућности који ће окупљати наше потомке око истих идеала, а не да их дијелимо на потомке побједника и поражених.
Величина устанка и његова симболика мора бити свјетлост побједе уједињеног народа око својих успјеха и грешака, око својих падова и успона, око својих хероја и жртава, око својих разлика и заједништва, својих сјећања и визија. Ја чврсто вјерујем да ћемо као земља и народ кренути снажно напријед када сахранимо и испоштујемо све жртве несрећног Другог свјетског рата. Нашим односом према прецима најбоље ћемо дефинисати и наш однос и заједништво према будућности.
Зато је у овим данима корисно сјетити се и херојства принца Михаила Петровића-Његоша, унука краља Николе, који је одбио понуду Италије да сједне на престо творевине коју су успоставили фашисти. Принц Михаило ће због своје храбрости завршити у затвору, али ће његов примјер отпора окупатору остати уписан у историју Црне Горе.
Принц Михаило је, неправедно, готово заборављен, али има ко да подсјећа на његов подвиг, када је на понуду италијанских фашиста и њихових сарадника, Дрљевића и других издајника, да преузме престо одговорио следеће: “Био сам одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. Поред тога, већ одавно био сам положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном краљу Александру и ту заклетву после његове смрти обновио под намјесником, кнезом Павлом. А недавно сам, као што ми је била и дужност, телеграмом честитао своме братанцу Краљу Петру преузимање Краљевске власти. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини, Југославији!”
Овај свијетли, петровићки примјер отпора и патриотизма је нешто што треба буде заједнички пут. И зато сам поносан што сам сматрао да носилац наше листе на последњим парламентарним изборима треба да буде Иван Петровић Његош, човјек који припада тој великој, највећој породици у Црној Гори, која је дала владику Василија, владику Данила, Његоша, Светог Петра Цетињског, принца Михаила…
Наши преци су давно исцртали пут слободе и херојства. Као и тога 13. јула.
