Пише:Мирјана Бобић Мојсиловић
Пошто је Инстаграм нека врста савременог глобалног корзоа, с времена на време погледам шта се догађа, ко се све тамо шета и како изгледа савремена мода. Другим речима, забавља ме, понекад, да видим размере матрикса који се може читати у свему – од начина на који се описују фотографије, преко коментара испод њих, места на којима су направљене, до онога шта се на њима види.
Жене су лепе, витке, са локнама, напућених усана, са стомацима равним и чврстим као даске за пеглање, груди су предимензиониране, ноге и деколтеи сијају се као пекиншке патке, трепавице су дугачке и густе, направљене од најфинијих длачица видриног крзна, тамо негде, у Кини, а нокти, налик канџама, сијају се у свим бојама дуге.
У том шареном мору истог, у том галиматијасу мање или више успешних реплика свих данас постављених стандарда женске лепоте и модерности, за око ми је запала једна жена, потпуно другачија. Она је дизајнер и најчешће је сама свој манекен.
Најлепши детаљ на Ани Токин и њеним хаљинама јесте слобода
Њене хаљине су дивне, женствене, романтичне, практичне, узбудљиве у свом опирању да не личе ни на шта из било ког ултиматума данашњице. Њене хаљине славе живот, и радост, и праву жену, и хумор стварности, али више од свега, њене хаљине славе слободу.
Њене хаљине су прелепе, и она је прелепа.
Ана Токин.
Лепа је Ана Токин, има лављу косу, и прелепо лице, и грациозност, и женственост, и савршено изгледа у тим дугачким хаљинама на цвеће које имају карнере, и деколтее, и које су нациговане не да сакрију који грам вишка, него да открију и подвуку истинску, стварну лепоту праве жене, раскошне као лето.
Али најлепши детаљ на Ани Токин и њеним хаљинама јесте слобода.
Слобода да се буде свој, и стваран, и срећан у сопственој кожи, слобода да се одупре било ком ултиматуму данашњице, слобода да се не личи ни на шта од понуђених модела из медија, слобода да се од сваког немања направи спектакуларно имање, слобода да се буде жив на свој начин.
Често погледам њене постове, и увек ми измами осмех.
Помислила сам јутрос како је Ана Токин, са тим својим ставом, са тим лудим дугачким хаљинама, са том једином правом лепотом која се грози фотошопа, нека врста револуционара.
Родоначелница, а да можда о томе нема појма, једног новог друштвеног покрета који би могао да спасе толике жене.
Номади лепоте. Лепоте, која се не пореди ни са ким и ни са чим, лепоте бујне и живе, као што је сама природа.
Ана Токин, ја сам ти прва следбеница.
Извор: Блог „То сам ја“
