Пише: Иван Милошевић
Антикомуниста у Црној Гори! Има ли таквих персона или су изумрли? Познајем барем двојицу, са једним од њих сваки дан лијежем и устајем, сваки дан га гледам у огледало, заједно идемо у шетњу, попијемо по које пиво, размјенимо пар куртоазних ријечи и потом куд који, мили моји! Један од њих сам ја, док мој дупликат не знам како се зове, неће да се представи, али каже да мисли као ја, да конта комунизам као и ја и да има негативан став према тој појави као и ја. А можда је он само други ја, неко кога сам сам измислио, како бих имао са киме да критикујем партизане и комунизам и питам се који је враг овој земљи и њеним људима и да 40 година након смрти великог Броза, подижу споменике Јосипу и спроводе анкете по којем је велики комунистички диктатор и злочинац један од најпопуларнијих личности у Црној Гори. Далеко је испред Драже Михаиловића и Павле Ђуришића!
Три деценије након пада Берлинског зида у Црној Гори комунисти и даље бију своју револуцију. Отварају тргове са маршаловим именом, пуштају са разгласа и позоришта партизанске корачнице, диве се Брозовој Југославији, плачу за њом као мала дјеца и кукају поспаним женама на устајалим јастуцима, како је за вријеме Броза све било љепше и да није било Срба, Косова, Милошевића, Караџића, Младића, све би било идеално и живјело би се на Балкану као у земљи дембелији, еврићи би расли по дрвећу и свако би имамо колико му треба, а неки и више од тога!
Комунистичка носталгија Црне Горе на чијем челу је скоро комплетна јавна интелегенија и политика, разара ову државу изнутра и не дозвољава јој да крене уназад или унапријед и да се суочи са својим грешкама, посебно лијевим, и успостави неки нормалан однос према прошлости. У Црној Гори је прошлост запечаћена са седам и 77 печата, све је пресуђено што се имало пресудити и остаје само потомцима комуниста да његују сјећање на подвиге црногорских партизана. О њиховом злочинима нико не жели да покреће причу, неће да таласа, неће да каже шта је стварно било, јер му се све то може осветити, утицати на каријеру и свакодневни живот, чак и љубавни и остали емоционални живот и суживот. Ушла је петокрака у домове, уклесала се у срца њихових станара и још увијек преде своју причу. А она је сва од неких епопеја, подвига и раздвига, освјетљавања и просвјетљавања, подсјећања и сјећања. Нигдје ни трага о другој страни, нигдје слова о пасјим и осталим гробљима, јамама и вртачама, словеначким мученицима и злој одступници и суђењу невиним без суда, убијању невиних без наредбе и писменог налога, него подизање маљева и испаљивањем метака само на миг ока. Све то су комунисти покрили неким челичним покровом и не дају да се испод њега било ко пробије на свјетлост дана и каже да је и он био људско биће, али да су се комунисти са њим обрачунали као да је сам ђаво или неки слични демон. А има ли комунустичко братство већег непријатеља од брата, он му је алфа и омега издаје и мјера злочина и његовог прикривања!
Ори се Титова химна Црном Гором ових дана, дижу се стиснуте песнице и велича петокрака. Џаба што ЕУ каже да то не треба тако, да се треба стидјети, а не поносити са петокраком, за данашње владаре ових брда то не важи. Комунизам по сваку цијену и за вјеки вјеков, а све остало припада наслијеђу издаје, слуганства туђим господарима и осталим моћницима!
Антикомуниста у Црној Гори! Као вук у јагњећој кожи, свако може да кидише на њега, да га сломи, изврне му душу и осуди за издају и за то добије државну потврду, сертификат да је осуђени на кривом, а судија на правом путу. Шта се у Црној Гори задњих 76 година промијенило за антикомунисте? Скоро ништа, осим што и даље руше споменике антикомуниста и убијају овај народ новим маљем комунизма који скривен чучи иза свакога угла и на располагању је свакоме ко мисли да треба да распали са њиме по антикомунистима и словеначким јамама партизанског злочина!
Антикомуниста у Црној Гори! Кавез и птица без крила!
