Пише: Горан Киковић

На позив доктора правних наука Марка Миловића, који живи у Београду, дана 3. јула 2021. године стигла је у госте ”екипа” часописа ”Глас Холмије”, први пут у овом дијелу Комова на катуну Кобиљ дô, у којој су били поред главног и одговорног уредника часописа ”Глас Холмије” Горана Киковића и предсједник Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије” Бранислав Оташевић, члан Издавачког савјета пјесник Давид Лалић, те Драгослав Вукићевић, Томо Оташевић и Пајо Перовић, пријатељи нашег часописа ”Глас Холмије”.

Планина Комови простире се у источној Црној Гори између ријекâ Лима, Таре и Дрцка, ограђена планинама Бјеласицом са сјевера, Жијевом са југа и Виситором са истока. Припада комплексу источноцрногорских планина, југоисточно од Колашина. Комови представљају камени наставак нешто нижих планина, које су им широка основа. Појам ”ком” означава брда, односно скупину везаних врхова, иако он заправо именује уклету самотну стијену, отупјелу и занемјелу у времену и простору. ”Ком” или ”холм” на старословенском значи ”бријег”, ”камен”, ”страна”.
Биљни свијет је веома разноврстан и богат захваљујући чему је овај планински масив уврштен у потенцијална ИПА (ИПА – Импортант плант аерас) подручја Црне Горе. У долинама ријека изражене су биљне културе (поврће, воће, житарице, дуван), а средишњи дио планине је покривен шумама букве, јеле, мунике и смрче. Ливаде и пашњаци се простиру на планинским површинама Штавна, Љубан, Рогам, Царине и Варда. Голи врхови Комова су сурове планинске пустиње уоквирене цирковима и са њихових обода се спуштају точила и сипари као посљедице изражене ерозије
На њој се истичу три висока, моћна врха која граде цјелину Комова:
– Кучки Ком (2 487 м),
– Љеворечки (2 469 м) или Краљски Ком и
– Васојевићки (2 460 м), Источни, Божићки, Коњушки или Злоречки Ком.

Према старој племенској подјели и Љеворечки и Васојевићки Ком били су Васојевићки, за разлику од Јужног, Кучког. Појам ”Куч” према Шобајићу није српског поријекла, а означава придјев у значењу ”особито велик”, ”ненадмашан”. Овај појам примљен је од неког старијег становништва.
Југозападно од Кучког Кома су Рогамски врх (2 303 м), те гребеном са њим повезан Сувоврх (2 211 м), док издужено било Рогама ка сјеверозападу чини везу ка Кучкој крајини. Између Кучког и Васојевићког кома налази се Међукомље, пространа удолина, у којој је смјештен ледник.
О Комовима су писали многи писци и путописци један од њих Миљан Зечевић је оставио запис да су – Комови – Васојевићки Олимп. Он каже да се ренесански пјесник Петрарка 1337. године попео на 1920 метара високу Мон Ванту, од тада планине су постале занимљиве и обичном свијету.
Када се попне на врх планине и сагледају велика пространства испод ногу човјек осјети појачану дозу самопоштовања.
Његош је рекао да онај ”ко на брду ак’и мало стоји / више види но онај под брдом”, а Мојсије је на гори Синајској имао и сусрет са Богом. У планинама има нешто опојно, величанствено, узвишено и узбудљиво.

Ко се једном упути пут облака тешко га напушта. То је случај са Комовима. Јегор Петрович Коваљевски походио је Комове 1833. године и, одушевљен ”погледом са висине”, написао и објавио у Санкт Петербургу књигу ”Ком-цар планина”, 1841. године. Посматрајући ширу околину, са врха Васојевићког Кома, Коваљевски одушевљено истиче да се на западној страни назире ”плавкаста линија Јадранског мора”, а да је ”боље видљиво Скадарско језеро”. Он сматра да је Дурмитор ”једина планина која има част такмичити се са Комом”. У народу се каже: ”Ком је Олимп за Васојевиће, Дурмитор за Дробњаке, а Ловћен за све Црногорце”. Комови се налазе на истоку Црне Горе у непосредној близини границе са Албанијом. Од Андријевице је могуће колима до висоравни Штавна на висини 1800 метара.

Циљ планинара и не само њих јесте Васојевићки Ком, јер је ближи и лакши за успон. У подножју Комова, на Царинама (на кучкој страни) и Маргарити и Штавној (на васојевићкој територији) вјековима су саборовали Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Морачани и Ровчани. Стизали су овамо Пипери и Бјелопавлићи. Договарани су заједнички ”удари на Турке”, кад год ”сине муња од Кома к Ловћену”. До Комова се може стићи такође колима уз Опасаницу до самих Царина. Но, ко хоће да доживи чаролије и љепоту Комова препоручује се динамичнији, мало спартанскији и јефтинији успон – пјешице!

О љепотама Комова и катунима много је писано и речено, али је лијепо о њима написао горепоменути Миљан Зечевић који пише: ”Ја се не усуђујем да пишем како не бих повриједио ”Васојевићки Олимп”. Дођите и дружите се са Комовима ако хоћете да осјетите ”земаљски рај”. Доживјећете смарагд у каменом загрљају, птичји цвркут из глуве шуме, крупне и сочне малине и боровнице, хладне воде која може да се пије толико да жеђ не утолите, да грло не заболи а да се рука смрзне… Комови су бескрајно чисти. За њеном чистоћом не треба трагати. Чист је извор. Чист је планински снијег. Чист је увео лист. Чист је камен. Чиста свака травка, свака грана, сваки лишај, печурка, боровњак. Чист је и трули пањ. У планини је вјечна борба човјека са природом. Леђа нијесу никада без бремена: било да се носе дрва, било да се вуче сијено, било да се начупа руковет траве између камења, било да се носе дрва или набране боровнице или печурке, било да се издиже из села у планину, или здиже са планине. Најтеже је зими кад падну велики сњегови. Онда се стављају крпље на ноге. Влажан снијег пријања за крпље. Као кажњеник окован ланцима, човјек тешким ходом вуче ноге и прави пртину. Колико сам пута слушао савјете: ”Учи, синко, немој овдје да останеш, да се патиш читавог живота. Погледај добро какви смо паћеници. Омча од уривка око врата, бреме на леђима, крпље на ногама. Зими мокар, а љети жедан. Са мало радосних дана и са много недаћа. Са безброј жеља и нада од којих се тек по гдјекоје остваре. Са мало топлине и њежности, да је суровост у срцу велика и тешка као што су велике и тешке ове стијене”. А ја сам се ипак сваке године враћао (Комовима – планини). Она притиска, меље, дроби, а опет нешто неодољиво вуче њој, као чаробница која те опчинила неким никада допричаним и до краја схваћеним причама. Чудна је борба коју човјек води са планином. Можда је љепота у тој борби. Раскошност планине скрива сиромаштво људи. Човјек мора да отима сваки дан живота од природе. Планина је јогунаста, плашљива, са оштрим зубима, муњама и громовима, вјетровима и маглама. Љети се човјек пита: гдје је сакрила изворе, где су понори са водом, шта се крије у дубоким јамама из којих за вријеме највећих врућина запљускује хладан ваздух. Планина се отима, брани и у тој борби узима животе. Борећи се пушта громове, одроњава стијене, преврће стабла, котрља сњежне лавине-усове, хушка змије отровнице, гони смукове кроз стада оваца, пушта орлове на јагњад. На планинску траву доводи јата скакаваца. На њиве уочи жетве сипа град или просипа кишу која данима не престаје, а онда у јесен порани са сланом. Па ипак то је величанствена борба….”

Да је Зечевић управу увјерили смо се тога сунчаног дана, како кажу многи – и Швајцарска би се пред овом љепотом поклонила!
Од Бјеласице, преко Комова, до Проклетија простире се овоземаљски рај. Била су тамо људска станишта, катуни, водопоји, весеље, момачко и девојачко. Па су, онда, зарасле стазе и богазе. Рај ужива сâм у себи. Беспућем се не стиже у њедра њајљепших планина. А оне маме. Да је човјек направио себи угођај, да је кроз планине уградио вене, оно што их друмовима зову, и људска коначишта и друга савремена уживала. Швајцарска би се пред овом љепотом поклонила. Само на Бјеласици и Комовима има 16 врхова преко двије хиљаде метара, на које се ослања небо.

У катуну Кобиљ дô има све што има у граду: стурја, вода, купатила, интернет …
Ту су нас срели Милош Миловић и Милован Лабан.Ту смо у еко-катуну ручали: домаћи качамак, месо, сир, кромпир, парадајаз, паприка – све домаће специјалитете уз неизбјежну васојевићку шљивовицу а касније, када сам правио ову репортажу, ту се и запјевало о Комовима: ”Остаде ми љубав клета, / испод Кома започета. / Мој драгане, преко Кома, / мислиш ли ме водит дома? / На Комове у стијене, Ммала моја чека мене”.

Запјевасмо и другу: ”На Комове на извору, / чекам с драгом рујну зору. / Леле мене, дани млади, / и пољупци на ливади! / Ти си мала као и ја / за Комове мераклија! / У младости док сам пјево, / јечало је Матешево! / Још ме једна мала куне, / Комовима кроз катуне. / Да ли ће се комске жене, / кроз времена сјећат мене!”

И трећу: ”Кунем ти се ој ђевојко, / пољубићу твоје око. / То лијепо око твоје, / ранило је срце моје. / Ој ђевојко што се смијеш, / кад пољубит не умијеш. / Ој ђевојко дођ овамо, / не могу те гледат тамо. / Не могу те гледат тамо, / јер ми срце вене сâмо. / Мала моја без промјене, / заборавит немој мене. / Ако си се покајала, / поврати ми прстен, мâлā! / Успомене враћам цијеле, / не дам прстен с руке бијеле.”
И четврту: ”Гледала сам са Љубана, / Ком је глава планинама! / Све Комове сунце грије, / а Царине магла крије. / Гледала сам и Ком пусти, / гдје га кити облак густи. / Гледала сам врх од Кома, / Веље добро нашег дома / и лијепе чобанице, / што пјевају на литице. / У Комове што се вије, / хладан извор најљепши је. / Најљепше је у Комове, / у прољеће брат цвијеће”.
Чула се и ова: ”Са Комова јеле двије, / под вама се драги крије. / Од Комова до Берана, / најљепша је Милијана. / Овце чува, пјесму пјева: / ”Чобанине, што те нема? / Што те нема ових дана, / кад ја чувам овце сама”. ”Дошо бих ти, мила надо, / но времена не имадо. / Дошо бих ти мало прије, / но прилике било није”.
Из свих ових пјесама избија неусахла чежња за родним крајем, за љубављу, сусретом и загрљајем, да човјек уз човјека побиједи самоћу и самотну тугу.

Док смо ми пјевали из сусједног стола млади брачни пар одушевљен веселости за нашим столом поче да пјева Марко Павлићевић, који је сједио са својом дјевојком Нином Костић из Херцег Новог.
И он поче пјесму: ”Са Новских је дошла Скала / на Комове да одмара!” На наше питање како им се допадају Комови, одговори: ”Прелијепи су!” Дјевојка потврди мишљење свог изабраника и рече да је одушевљњена. Повјерише нам и одлуку: ”Неће нам ово бити ни први ни последњи пут да смо овдје!”

Наш саговорник био је и Милош Миловић, човјек који је од малих ногу на Комовима и памти боље дане – пуне катуне и доста омладине.
”Овдје на Катуну Кобиљ дô некада је било седам станова, преко сто двадесет оваца и двадесет крава. Сада издижемо ја и моја мајка и од толико стоке има само једна крава Ћêта са јуницом. Мало има станова на катуну али зато има 27 викендица. Већином су овдје направили лијепе викендице људи поријеклом из Чуке и Пеовца. Ја сам овдје однедавно и шеф ренџерима у Парку природе ”Комови” и могу вам рећи да овдје на Комовима има доста посјетилаца и да су многи одушевљени његовом љепотом.
Ово је наш посјед што је потврђено тапијом из времена Краљевине Југославије гдје је овај посјед Штавне обиљежен као имање и власништво сељана Божића, Чуке, Крајишта и Пеовца. У овој тапији коју посједујем наведено је да је овај посјед само поменутих мјеста и да ова земља не може бити ни државна ни црквена имовина”.

Наш домаћин на Комовима, како смо казали, био је доктор правних наука Марко Миловић, чији је отац Милорад био судија, а дјед Марко Миловић судија суда у Колашину у вријеме Другог свјетског рата.
Марко је у Кобиљ долу претпрошле године направио себи викендицу коју још није довршио, али се нада да ће бити ускоро.
”Овим чином да направим кутак у овом прелијепом крајолику враћам се својим коријенима и то треба да буде образац многима, поготову младим људима. Мислим да треба на овај начин да се врате многи који су из разних разлога напустили своју родну груду, јер потомци се тиме враћају својим прецима и упознају своју историју и тадицију, јер се ми имамо чиме подичити. Поготову генерацијом наших предака који су се борили за слободу на челу са Јанком Вукотићем, Радомиром Вешовићем, Степом Степановићем, Петром Бојовићем, Живојином Мишићем, Радомиром Путником и другим српским великанима”.
На питање шта за њега значе Комови, доктор Миловић нам је одговорио: ”Комове можемо да посматрамо вишедимензијално, са више аспеката, јер кад људи виде фотографије Комова, они се одушевљавају. Са историјског аспекта посматрано Комови се одупиру разним вјетровима и наш српски народ је на овим просторима постојан као Комови. Мене посебно привлаче Васојевићи, јер кад у њих долазиш упознајеш изнова обичаје, исторју и традицију, односно и наш менталитет и ту се некад срећемо са новитетима који су нама били непознати и то је нешто што нема цијену. Јер, не може се из књига толико сазнати као што можете осјетити живу ријеч или њу чути од људи који су овдје опстали на овој вјетрометини и очували свој српски идентитет, језик и вјеру. Без личног сазнања и спознаје оно што јесмо и што смо били не можемо говорити да смо комплетни људи. Као што ни дрво не може бити раскошно и у пуном сјају ако му је коријен оштећен. У конкретном случају, не знамо ко смо и шта смо односно оно није прâво ако му је коријен одсјечен. Ко год овдје на Комове дође са стране, сви исказују дивљење овој природи која је Богом дана, гдје су људи затечени оваквим фантастичним призорима и крајолицима, иако су ти људи видјели свијета. Поготово су људи са стране затечени гостопримством и не могу да вјерују како су наши људи добри домаћини, јер у свакој кући буду домаћински дочекани поготов врхунском храном: сиром, пршутом, скорупом, кромпиром – све домаћим ђаконијама а поготово домаћом ракијом. Тако гостопримство које овдје доживите ријетко се другдје срета” -завршава своју причу за наш часопис доктор Миловић, који нас је позвао да још једном током љета посјетимо Комове, што смо ми и обећали.