Од случаја Фате Орловић бошњачка јавност направила је глобални проблем, а када се у корист Исламске заједнице отима српска имовина, институционално се негирају докази, свједоци, па чак и судске одлуке.

Кућа Срете Јокића у Илијашу срушена је након рата, а парцела додијељена за укоп шехида. Његова кћи, Радмила Јокић Мочевић, од 1996. у спору је са општином Илијаш, доказујући да је кућа бесправно срушена. Општинско вијећа Илијаш поново је игнорисало судску одлуку и одбило ревизију рјешења о додјели парцеле Исламској заједници.

Опструкције општинске администрације настављају се и када је у Кантоналном суду Сарајево доказано да кућа није срушена усљед ратних дејстава и да је 1996. била на мјесту. Потврде о кретању, рачуни за комуналије и бројни свједоци који се сјећају да је кућа била прилагођена за живот 100-одстотоног инвалида Срета Јокића – оцијењено је као паушално.

– Све ове године покушавамо доћи до правде и на основу свједока, као и судским одлукама гдје се каже да је парцела незаконито додијељена од стране општине. На жалост, сваки пут се не поступи по одлуци суда. Али, оно што мене највише боли је шта би било да је мој отац у колицима био тада у кући, да ли би завршио на ливади – упитала је кћерка Срете Јокића, Радмила Јокић Мочевић.

И поред тога што се екипа РТРС-а прописно најавила, на сједници Општинског вијећа у Илијашу третирана је као незвани гости. Накнадно смо обавијештени да је усвојено рјешење, и то поново на штету Јокића. Наводно, у складу са Законом о управним пословима Федерације БиХ.

– Јокићи нису доставили ниједан правно ваљан доказ, ниједан документ, извод из евиденције да су они полагали право на ту некретнину – рекла је Низама Малишевић, замјеница начелника за имовинско правне послове у општини Илијаш.

На срамоту Илијаша, покојни Срето тешко је повријеђен 1963. током изградње водовода који их и данас напаја водом. Земљорадничка задруга му је кућу, прилагођену потребама инвалида, додијелила 1968. Многи то у Илијашу памте, али тамошња администрација незаконитост поступка правда недостатком једног документа, рјешења о додјели куће на кориштење.

– Мој отац је дао адвокату све оригинале, заједно са рјешењем о кориштењу стамбене јединице. Наравно, по избијању рата и одласку адвоката из Илијаша, папири су нестали, а Земљорадничка задруга данас не постоји – истиче Јокић Мочевић.

Суштински, изостаје воља илијашке администрације да поступе по закону и одлукама суда, па се чак усуђују на оцјену да Радмила, као правни насљедник оца жели да прибави имовинску корист.

Посљедњим рјешењем превршили су мјеру, каже Радмила и најављује да ће након што њен адвокат и званично добије тај документ, у општини Илијаш посла имати полицијски и остали органи.