Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Пре неколико дана чула сам истиниту причу која ме је толико задивила и одушевила, да већ неколико дана не скидам осмех са лица.
У околини Ариља, једна вредна породица има три сина. Један завршава медицину у Београду, средњи студира економију, а најмлађи је прошле године, пошто је добро размислио, саопштио оцу и мајци да не намерава да студира, већ да жели да се бави пољопривредом.
Родитељи су мислили да су га ухватиле класичне тинејџерске бубице, да је можда зарадио неке лоше оцене у школи и да ће га та фаза проћи.
Међутим, дечко је био озбиљан. Завршиће средњу школу, али остаје на селу.
Тражио је од оца да му да парче земље, па је ту посадио малине.
Одлука је била озбиљна, то се могло одмах приметити.
Сваког дана, кад се врати из школе, он сређује малињак, изучава пољопривреду, биљке, киселост земљишта, сорте малина, али и тржиште. Гради свој живот на селу, и не обазире се ни на шта из света који данашње клинце вуче у клубове, на друштвене мреже или их заробљава испред екрана компјутера шареним и бучним игрицама.
Кад га зове девојка, не може одмах да јој се јави, јер у том тренутку вози трактор, оре или сређује животиње. Има човек посла, и може да се јави тек кад све заврши, јер имање не може да чека.
А кад смо код животиња, наш мали домаћин је, на изненађење своје породице, одлучио да се упусти и у додатни посао на земљи – купио је ћурке, изучио све о њима и направио своју сопствену фарму, и тај посао му је изузетно добро кренуо.
Мали домаћин толико вредно ради у свом малињаку и на својој фарми ћурака, да његова браћа, кад дођу из Београда, не могу да верују својим очима шта је све направио и које све идеје има.
Кад га зове девојка, не може одмах да јој се јави на телефон, јер у том тренутку вози трактор, оре или сређује животиње
Свима им, кад треба, позајмљује паре – али, као сваки озбиљан домаћин, воли да му се паре врате на време.
Овог лета, проширује фарму ћурака и гледа да докупи још земље, да засади још малина.
Ради се о томе да овај наш јунак уопште не размишља о будућности, него о садашњости. Не ради он ништа од тога да би био газда, он је већ сада газда, свој човек, који доноси своје одлуке, на свом имању, и ради оно што највише воли, лудо се забављајући.
Не би ово била толико фантастична прича, да овај домаћин, који је метафора оног најбољег што о вредном српском сељаку знамо, није необичан по једном малом детаљу.
Цео посао почео је прошле године.
Његова младост и његова зрелост звуче као бајка која се одупрла свакој пошасти данашње културе успеха, забаве, површности, бајка која се одупрла свакој изгубљености.
Пре два месеца, напунио је шеснаест година.
Док је овакве деце и оваквих породица, имамо разлога да се смешкамо.
Извор: Блог “То сам ја”
