Мршави, уморни, вјероватно и гладни, подсјећају ме на олињаве пролетње вукове. Ујаци Милош и Бојо су нас напустили на Лијевче Пољу, придружили се „Батаљону смрти“ и пошли са војводом Павлом. Са њима су пошли и друга три наша брата Милан, Мило и Миташ.

Нико се не усуђује да почне разговор, јер њих двојица сигурно знају нешто више о судбини војводе Павла и „Батаљону смрти“. Али, питања о здрављу, о путовањима, о борбама, предајама и томе слично су се укратко завршила.

Куд иде „Батаљон смрти“ – Бог сам зна

„Ђецо наша“, каже дјед Веко, „о нама нема шта да причамо, ево сви смо у животу. Прошли смо свашта, предали се, постали зеленаши. Изгубили част, изгубили понос, изгубили круну, а као што видите, притиснути Дрљевићевим капама, болујемо непребољиву болест. Али подносимо, и једино што је остало је да подносимо докле се може, од тога не можемо ништа више тражити. Укратко о нама. Нас више интересује ваша прича, ваш пут послије нашег растанка на Лијевче Пољу и ваша судбина. Пошто сте нас обрадовали вашом појавом, а чули смо да се Војвода предао, помозите нам да ту судбину његову а и вас сви‘ с‘ватимо. Причајте нам“.

Ујак Бојо извади кутију са цигарама, устаде и од дједа до дједа подијели свима по цигару. Дјед Милија сав радостан, извади своје кресиво, пронађе мало труда негдје у ћошку својих сукнених панталона. Намјести труд на кресиво, кресну једном, па други пут, труд прихвати.

„Скидам ти ову Дрљевићеву капу и честитам за таково знање са трудом“, каже Милић, а труд од руке до руке, цигаре задимише, дим уз церове гране па горе ка небесима и у сусрет „савезницима“.

„Момци“, упаде Милован, „немојте да дувате дим у висине, јер га могу намирисат ’савезници‘ па брука“. Мало смијеха ублажи наш бол.

„Послије нашег поздрава у Разбоју на Лијевче Поље, наш ’Батаљон смрти‘ усиљеним маршом је крено пут Врбаса. Ишли смо једно вријеме узводно, онда је пало наређење да се припремимо за прелазак Врбаса са лијеве на десну обалу ријеке. Са неколико чамаца смо се пребацивали. Доста нас који смо знали да пливамо придржавали смо се једном руком за ивице чамаца, и натчовјечном упорношћу смо прелазили дивљу ријеку која је носила и дрвље и камење. Ријека је својом снагом отимала јунаке који су се без ријечи, без јаука борили са подивљалим таласима надошлог Врбаса. Доста њих је успијевало да се поново ухвате за чамце, али многи су отишли у неповрат. Нестајали су јунаци у валовима подивљалог Врбаса. Још се није пребацио читави ’Батаљон смрти‘, а усташке снаге су нас пронашле, па је почела крвава борба на лијевој обали.

Излазећи на десну обалу нас су чекали партизани, али снага наша, добро наоружани а спремни на смрт, ништа нас није зауставило. Последњи су се јунаци пребацили. Партизане смо разбили и наставили пут ка Бања Луци. Послије пробоја партизанских снага, дошло је до жељеног и потребног одмора. Али тај одмор ће нас коштати скоро распада ’Батаљона смрти‘. Ту нам испричаше да је Вук Калаит одлучио да не настави пут са нама него да се преко Босне враћа тамо пут Златара. Тако нас је напустило око триста бораца Милешевског одреда… Ослабљени, али заклети свом Војводи са ријечима ’у ватру, у воду, у смрт ако треба‘, кренули смо на даљи пут…

Препријечила нам се ледена, мутна и хладна планинска ријека Врбања. Са тешким напором смо је газили, падали, устајали, руке за руке, везали се у групама, помагали једни другима. Та људска веза притегнутих шака била је непрекидна, тако јака и чврста као што је и наша дата заклетва била јака и несаломива. Нијесам чуо да је неко остао да вјекује у Врбањи. Непријатељи нас нијесу чекали на лијеву обалу, али смо ту срели мајора Тешановића и мајора Врањашевића, команданте босанских четника…

Сви смо били срећни са овим сусретом, надали смо се да ће нам та придодата снага босанских четника омогућити лакши и бржи пробој у правцу Бихаћа и даље. Углавном, како нам мој брат Миташ објасни, циљ је да се заобиђе Хрватска и да се опет сретнемо са вама негдје у Словенију. Но ни тај сусрет и покушај договора није успио, пошто су Босанци ријешили да остану у Босну са напоменом да им усташе нијесу могли ништа за скоро четири године, па неће ни партизани. Остали су при својој и остали заувијек на својој босанској земљи.“

„Милоше, сине, да ли нам знаш рећи“, пита дјед Веко, „зашто и Калаит и та два Босанца не послушаше Војводу, па да скупа прођу тешкоће и муке заједнички, братски, сложно, како треба, а не у групицама да иду на кланице“.

„Стрико Веко, не знамо“, упаде ујак Бојо, „наше је да дамо све од себе јер смо на то пошли и тај смо пут прихватили. Послије нашег растанка са браћом Босанцима, наставили смо пут, у полукругу смо заобишли Бања Луку, пошто је она била утврђена и окована усташким рововима и јаким снагама. Поново смо прешли ријеку Врбас код мјеста Горњи Шехер. Нашли смо склониште покрај пута Бања Лука – Мркоњић Град. Нијесу се могле успоставити никакве везе између четничких снага у Словенију нити снага чика Драже.

Зато нам стиже наређење да се усиљеним маршом крећемо у правцу ријеке Сане, да је прегазимо између Санског Моста и мјеста Кључ. Та обадва мјеста су била у партизанским рукама. Тек што смо били спремни за тај правац, стиже нам вијест да су стигли неки усташки официри у посјету Војводи, са поруком Дрљевића да се Војвода што прије врати својој војсци, јер је сва у нереду и неком расулу, па је потребан војсци и да се са њима заједнички супротставимо партизанима. У међувремену су нас напале јаке партизанске снаге које нијесмо могли разбити, тако да су нам онемогућили прелаз преко ријеке Сане у правцу Бихаћа.“

„Право да вам кажемо“, поново наставља ујак Милош, „осјетили смо неку пометњу, нешто се дешавало, али ми на одбрамбеним линијама нијесмо добивали честе извјештаје о ситуацији. Вјеровали смо Војводи и читава ствар се са тим завршавала. Знали смо, шта год Војвода ријеши, биће најбоље. Командир наше чете је био мој брат Мило, али ни он није много знао шта се дешава на тим сусретима и преговорима. Са својом четом од једно сто педесет јунака, међу којима смо и нас двојица били, држао је узвишење изнад логоришта, док су куририма стизала наређења и то је све. Ту и тамо се неко појави, објасни, развесели и нестане. Послије дужег задржавања на овом мјесту, стигли су нам у посјету стрико Милан, мој брат Миташ и Драгоје Ђековић.“

„Пошто знамо да сте овдје вас тројица“, каже нам Милан, „дошли смо да вам објаснимо ситуацију. Послије дугих преговора Војводе са усташама и Дрљевићевим људима, Кривокапићем и другима, са пуно неповјерења, са доста зебње у лош исход, Војвода је ипак одлучио да пређе Саву и да се преда Дрљевићу и усташама. Кажу да ће га раширеним рукама дочекати и вратити на командно мјесто, како би поправио морал Дрљевићевих снага (бивших Војводиних четника). Усташе су дале часну усташку војничку ријеч да му се ништа неће десити. Најјаче ријечи су биле Бранка Дрљевића, доброг Војводиног пријатеља, који рече да он гарантује својом главом да његов стриц неће направити никакву срамоту кући Дрљевића, да је Војводин живот загарантован. Још напомену Бранко, ако се нешто деси Војводи, он ће сам узети свој живот. И тако је пала коцка, Војвода са ’Батаљоном смрти‘ иде, ја лично мислим, у смрт.

Моје молбе, моја објашњења, мој утицај на Војводу као његовог савјетника су пропали заувијек. Онда се обратим својима: моји драги синовци, ти Мило, као најстарији од браће Бандовића, изузимајући мене, јер ја сам најстарији по годинама, идеш и водиш своје љуте јуришлије, водиш своју браћу, пријатеље и земљаке са Војводом у Стару Градишку. Са собом водиш Милоша и Боја. Припази их, види да ли се можете срести са Бранком Микетићем и његовом фамилијом. Можда ћемо се срести у Словенију, а можда и никада више. Судбина је одредила наш пут, пут свих оних који напустисмо Рудо и кроз пакао пролазимо мјесецима. Ко ће из тог пакла изаћи, то су непознате нашег живота.

Миташ, Драгоје и ја смо ријешили да се не враћамо са Војводом. Кад сам то Војводи саопштио, болна срца, тужног погледа, са стиском руке и братским загрљајем прихватио је моју одлуку. Зна Војвода да ја тамо немам куда, писао сам доста противу Павелића, противу Кватерника и његових идеја. Писао сам противу Дрљевића и његових зеленашких работа. Значи, као војник нијесам потребан, јер сам радио више, теже и важније ствари.

…Талијани су ме интернирали а партизани ме звали шпијуном талијанским. И што да вам причам, све знате. Побјегао сам из Италије, комунисти ме хватају на Јадранско приморје, воде ме за Дрвар, гдје се ’тата‘ Тито налазио. Хтјели су ме сачувати, ако не ухвате чика Дражу да суде мени и мојем раду на четничком програму, и преко мојих леђа да се каља четнички покрет.

Случајност је хтјела, неко је требао ту спасити Тита, неки десант, авион на брду изнад пећине, Тито лети за Вис. Њемци су ме нашли у затвору гдје сам био са још неколико особа. Воде ме одмах на стријељање, а партизани кажу: Милан Бандовић – њемачки шпијун… Само захваљујући једној госпођи која је била у истом затвору са мном, иначе Њемица из Баната, успјео сам да се спасим. Значи, моји драги синовци, интернација, бјекство из Италије, у канџе комунистима, бјекство испред њемачких цијеви. Све то преживјети и сада поново Дрљевићу и Павелићу – не долази у обзир. Нас тројица одосмо, куда, то ћемо нас тројица ријешити. Вама нека је срећан пут. Вјерујем да ће са вама Дрљевић у његове јединице, а Војвода и остали – Бог сам зна.“

„Ту смо се братски поздравили, сузе нијесу недостајале, ријечи није било, уздаси нијесу мањкали, стисци, јецај су нас гушили“, прича ујак Милош. „Оде стриц Милан, оде брат Миташ и са њима вјерни и искрени пријатељ, комшија, јунак Драгоје Ђековић. Несташе, гледамо у леђа наших како напуштају наш брежуљак, а читава чета Мила Бандовића гледа у њих, уздигнутим аутоматима, шарцима, машу док просуто сунце жмирка и гледа на један тужни братски растанак, растанак заувијек, јер шта њих тројица могу да ураде на тим путевима куда су наумили?“

Мама слушајући ову причу јеца, плаче, тихо тужи дједо Пека, проклиње судбину, проклиње сама себе. Мајка Василија не заостаје, грца, а кроз своје сузе броји погинуле и живе, све стрпава у један тамни гроб.

„Видим, Господе, свему је крај, али ипак Ти си једини, вјерујем да видиш, вјерујем да разумијеш, па остављам Теби да не услишиш моје ријечи које изговори‘ и стрпа‘ све у једну црну врећу. Сигурна сам да гријешим, јер Ти нијеси баш ријешио да радиш оно што ја реко‘. Помози ми да разберем правду од неправде, да разумијем истину и да с‘ватим неистину.“

Моји дједови умукли, тама покрива ионако увела лица, покоја преостала и залутала суза исцури из некада ведрих а данас потамљелих очију. Нико не пита више, нико се од њих не усуђује да тражи наставак тужне приче.

Мој отац са спуштеном главом, браду притегао шакама, притиска лактовима кољена. Осјећам да копа прстима своју душу. Са вријемена на вријеме погледа шуру Милоша, па Боја, поново се враћа својој биједи. Вјерујем, покушава да нађе излаз из овог минута вјечности и тишине. Отпусти браду, устаде, рашири руке, приђе ујаку Милошу и Боју, ухвати их рукама за прса, продрма и љутито наређује: „Војници, јуришлије, Васојевићи, ово није мјесто суза и плача, ово није мјесто лелека и бола, ово је мјесто гдје је храброст најпотребнија, гдје је уздржљивост важна, бришите сузе, тресните се па даље са причом, да чујемо све што знате прије него стигне наређење за покрет.“

Док ујацима тата наређује, видим га да погледује и на дједове, значи циљ је да дједове извуче из безвољности, намјера је да заустави маму и мајку са плачом, намјера му је да свима угаси те последње старачке сузе. Жели да преко дрскости коју показа према ујаку Милошу и Боју, у ствари, наређује мојим дједовима да се врате на узвишени положај гдје су годинама стајали, да смјерно и храбро поштују своју прошлост и уздигнута чела гледају садашњост, није важно каква је.

Ујаци схватише татину намјеру, ујак Бојо рукавом обриса сузе, погледа у тату, па у дједове и нас остале.

„Бранко“, каже ујак Бојо, „пошто нас напустише Милан, Миташ и Драгоје, стигло је наређење Милу да са својом групом крене и да се прикључи осталом дијелу ’Батаљона смрти‘. Упутили смо се у правцу Босанске Градишке. Ту је пристигла читава јединица. Пребацили су нас преко Саве и тако око четири сата послије подне стигли смо у Стару Градишку. Дочек је био прилично срдачан. Саопштено нам је да ћемо се ту задржати неколико дана ради одмора и додјеле бољег наоружања, а онда ћемо напустити Градишку да бисмо се прикључили Дрљевићевим јединицама које нас чекају на удаљености око двадесетак километара.“

Распоред по одређеним просторијама

„Војвода је са вишим официрима пошао у одређене просторије за одмор и вечеру. Онда позваше ниже официре и командире у просторију одређену за њих, а нама војницима изнесоше казане са храном. Са нама је остао и Мило, није пошао са официрима, а мање-више по ношњи се није нико препознавао, ко је војник а ко официр. Није хтио да се одваја од нас двојице и своје чете…

Храна је била добра, кувари који су дијелили храну уљудни, пристојни, са блажим осмијехом су пропратили сваког војника. Послије вечере пошли смо на спавање.“

„Бојо, да ли сте примијетили усташку војску на улазу тврђаве, или у тврђави?“ пита мој отац.

„На улазу нијесмо примијетили никог, на једну огромну металну капију стајало је неколико усташа, али смо дочекани са осмијехом, у дворишту пролазило је ту и тамо војника и оних који су саопштавали куда да ко иде. Друго је све било мирно, нормално, ништа специјално да нас изненади. Пошли смо на спавање. Мило, Милош и ја смо се згучили један поред другог, аутомати поред нас. Милош је носио шарац откако смо напустили Лијевче Поље.

…Мој Бранко, од дугог и напорног пута, од тешких и крвавих борби последњих десетак дана, без сна и одмора, заспали смо као заклани. Страже нијесу постављане. Но када смо се пробудили, све је било другачије. Тврђава пуна усташа, тенкови са митраљезима са сваке стране гледају у нас. Оружје скоро сво покупљено из загрљаја уморних војника.

Устали смо, схватили да смо преварени, да смо пали у канџе крвавог непријатеља. Зграда у којој је синоћ ушао Војвода са Штабом, као и друга зграда гдје су пошли официри на одмор, биле су опкољене кордонима усташа до зуба наоружаним. Пошто се добро разданило, по нечијем наређењу, а заједно са добрим дијелом четника којима смо се и ми придружили, изашли смо на северну капију тврђаве и удаљили се неколико километара. Чудна ствар, опет неко наређује – повратак у тврђаву. Така пометња да се више не зна ко пије а ко плаћа. Једни су за повратак да би се помогло Војводи и осталим официрима, други нијесу за повратак, него да се задрже вани одакле ће се боље помоћи у невољи ако затреба.

Ипак смо се вратили поново у тврђаву, спремни за окршај и са оно мало наоружања што нам усташе нијесу синоћ покрале. И Милова група се врати у тврђаву, а ту смо и нас двојица. Мило нам каже да му ово све мирише на лоше, позва своју групу тамо пут зграде гдје је јуче ушао Војвода. Окупио се велики број бораца, свако је буљио у прозоре велике зграде, гледали смо горе као да смо очекивали Господа да нам саопшти спас.

Један прозор је био отворен, на њему се појави Војвода, хтједосмо да аплаудирамо, да урличемо, да се радујемо, али он подиже обје руке. Све зашута, ни ријечи не испада из наших устију, срећни што видимо нашег драгог Војводу. ’Излазите из града до прве шуме и тамо чекајте. Ја знам зашто то наређујем‘, чу се драги и узвишени глас нашег јунака над јунацима. Нестаде као да га нешто нагло повуче натраг. Нестаде Војвода.

Мило нама окупљенима наређује: ’Правац северна капија, за мном‘. Јурили смо као луди, и други нам се прикључују, јер Мило и даље виче: ’За мном, соколови?‘ И други позивају: ’Ван капије, браћо, журимо, напоље, Војвода зна шта наређује, напоље‘.

Скоро пола војске прође капију, капија закрчена људима, гурање, псовке, повици, свако хоће да испуни Војводину наредбу. Са једне и друге стране трче неки људи у зеленим униформама у пратњи руље усташа. За њима брекћу тенкови. Неки високи чо‘ек наређује да војска стане у мјесту и да се враћа натраг у тврђаву.

…Метеж, галама, команде, тенкови, пуцњи у вис, а преко нас надлеће екскадрила авиона, просипају бомбе ту мало даље. Нико не хаје на њих, једни трче натраг у касарну, други бјеже што даље од капије и тенкова, од тврђаве.

Само чујем Мила: ’Напријед, за мном, не оклијевајте‘. Тако Милош и ја за Милом, богами једно стотинак нас право у једну шуму. Ту смо се склонили. Неко нам каза да наставимо пут и стићи ћемо наше јединице недалеко одавде. Но, Мило није хтио ни да чује о напуштању шума у којима смо се склонили. ’Остајемо овдје‘, каже, ’док не чујемо шта је са Војводом и осталима који осташе у тврђаву‘. И тако смо урадили. Била је дуга ноћ, нико ока није затворио, све је било спремно за случај напада усташа. Јутро је освануло, сунце се отуд од истока просуло овим равницама. Чекамо, а право да кажем, не знамо ни шта чекамо. Само птице се врзмају са гране на грану. Страже и даље на своја мјеста. Ишчекивање теже од умора, од несанице, од неког тупог осјећаја који нам се уклијештио у душама. Руке подрхтавају, прсти на обарачима аутомата и шараца се прилијепили, а око чека на најгоре. Вријеме споро промиче, минути су бескрајни, сати вјечност. Ескадриле ’савезничких‘ авиона прелећу нас. Бомбе парају земљу а ко кога разара, ни сам Господ не зна.

’Ено их, ено наших‘, неко дотрча из засједе и показује у правцу тврђаве, ’ево наши долазе. Добро је‘.

Гледамо у правцу тврђаве, видимо наше јуришлије, лако их је препознати, у дроњцима са некаквим новим капама. Не виде се шубаре, али ипак носе оружје. Трчимо у том правцу.

Мило наређује да се не излази из шуме, него да чекамо у заклону, док се сигурно не утврди ко долази. На челу веће групе препознадосмо Милуна Зоњића, размахао се рукама као да се спушта низ Обло Брдо, примијетио нас је и маше аутоматом.

Изгуби се команда ’не ван шуме‘. Трчимо, као да се нијесмо годинама видјели, а растали смо се јуче у тврђави. Мило прилази Милуну и прије него се поздравише Мило пита: ’Ко је овдје, Милуне, од наших већих официра да предам рапорт о снази и броју мог батаљона?‘

’Мој брате Мило, дај да се загрлимо, да притегнемо нашу похару и укопамо је у нашим грудима сада и заувијек. Нема никог од виших официра, војска је остала на млађе командире… Мило Бандовићу, поведоше нам Војводу, Врховну команду и све више официре, кажу за Загреб, али под каквом стражом су спроведени ми мислимо да су поведени за тај Јасеновац, за то мјесто зла и највеће гробнице српског народа.

Остасмо сами, осакаћени, остасмо без Војводе, без дивјунака којег зрно не могаде убити, ни ропство задавити, него нам оде да га муче, пребијају, ломе ноге и руке. Да му ваде очи соколове, да га живог деру. Синоћ нам ишчупаше из наших срца јунака, неустрашивог борца, човјека највећих људски’ вриједности којег је мајка Српкиња рађала од настанка па до данас…

Сигуран сам, Мило, да је намјера Дрљевића са усташама да ће га Јасеновац прогутати са плејадом јунака и хероја војводе Павла Ђуришића. Нас у касарни су јуче разоружали, наређење је дошло од мајора Ивана Ружића, послије посјете војводи Павлу. Ружић је поново враћен тамо гдје је и Војвода. Отишао је Ружић са Војводом на исти пут. Био је тенк до тенка, усташа до усташе; такав кордон војника, да то нијесам никада видио, отезао се од тврђаве па све до ријеке Саве.

Пошто су спровели Војводу и остале тамо пут Саве, послије неколико сати нас су поново наоружали, ево као што видиш, много слабијим наоружањем, али за њих је важно да смо га добили од Дрљевића, и њим да бранимо боје некакве Дрљевићеве Црне Горе.

Значи, разоружали су нас, довели јаке усташке јединице, тенкове, кордоне војника кроз које су провели Војводу, тако да су нас онеспособили да ишта направимо. Гледали смо са болом, са тугом како нам одведоше Војводу а да ниједан није пао у његову одбрану.

Јутрос рано су нас упутили тамо пут неких Окучана гдје се налазе три Дрљевићеве бригаде. Морамо се јавити бригади мајора Јаничића. Остали смо препуштени сами себи. Тако, има нас десетак преживјелих командира чета и команданата батаљона, међу којима си и ти. Морамо се постарати да ову војску дотуримо до те прве бригаде. То је све што могу рећи и шта знам, а сада са Божјом помоћи – напријед.‘

…Одале смо кренули усиљеним маршом да вас стигнемо. Милу смо казали да ћемо нас двојица за сада напустити јединицу, како бисмо вас пронашли, те да испунимо жељу Милану и Миташу да се сретамо са вама. То је све укратко, како је било, како смо прошли и шта нам се десило за ових десетак дана“, заврши ујак Бојо.

Неки нечујни и невидљиви мук проструја између нас, и у нама. Први пут ми се учини да се преда мном дједови смањују и да су ми растом блсики. И први пут повјеровах да се масовни крик скаменио, претворио у гуку, и наставио да влада нама као опустјели мук. Такве неме, и тупе, узнемири команда: „Покрет!“

„Напуштамо Иванић-Град.“

„Покрет, правац Бјеловар.“

Извор: књига трећа, дио седми