Пише: Иван Милошевић
Мој дјед био је четник, капетан Југсловенске војске у отаџбини. Убили су га партизани током прољећа 1945. године у Словенији. Нијесам открио зашто, нити сам открио судску забиљешку о његовим греховима. Нико то није радио у то вријеме. Партизани су преузели (не)правду у своје руке и судили по кратком поступку – метак у чело и јама. Нијесам имао прилику да упознам дједа, нијесам имао прилику да чујем његове животне лекције, нијесам имао прилику да на његовом кољену, као његов унук, слушам његове ратне приче. Нијесам имао прилику да ме дјед подучи животним лекцијама, да ми објасни ко сам и шта сам и гдје треба да идем. Читав мој свијет дјетињства обезглавили су партизани, комунисти који су узели револуционарну правду у своје руке. Убили су без трунке гриже савјести мога дједа, а тако и убили моје нормално дјетињство. То би укратко био мој одговор сладуњој исповјести Љубице Суне Чеховин, археолога и костимографа из Љубљане, ћерке познатог партизана Бранка Драшковића.
Велича и хвали Љубица своје одрастање уз оца, његове лекције и погледе на свијет, поуке и доуке. Бранко Драшковић је преживео рат, имао породицу, васпитавао кћерку, куповао јој луткице и остале играчке, држао у крилу, изводио у шетњу, куповао бомбоне, читао бајке и приче из рата. Научио је Љубицу да буде човјек, да не гледа ко је ко, него ко је какав човјек! А, шта сестро Љубице, онда са хиљадама остале дјеце које нијесу имали прилику да расту уз очеве и дједове, јер су их идеолошки пријатељи партизана и првоборца Бранка Драшковића, сурово побили по шумама Словеније, бацили у јаме и не дозвољавају им ни данас да из њих изађу? Шта са њима, Љубице, шта са њиховом сновима, дјечјим поукама и доукама, бомбонама и сланим штапићима? Ко је, Љубице, тој дјеци појео све бомбоне и слане переце и отео ноћне и ратне приче? Ко, Љубице, смије да дјеци отима дјечји свијет и учини га тако празним, заогрнутим велом ћутње о коме не смије ни да се говори?
Прве податке о своме дједу сазнао сам тек са 40 година, а ко је био и како је страдао Милош С. Милошевић, открио сам тек са 50. Ко је имао такву моћ, Љубице, да од унука крије да је имао дједа пуних пола вијека! Љубице, то су идеолошки пријатељи и саборци твога оца! И када се сјећаш свога оца сјети се свих твојих вршњака који због твога оца и њему сличних нијесу имали прилику да расту уз своје очеве и буду нечији унуци! Мислим да је то питање много важније од тога ко је прије неку ноћ запишао споменик Љуба Ћупића у Никшићу!
И када си већ у Словенији, у Љубљани, јеси ли пошла, Љубице, да обиђеш бројне јаме и стратишта четника у Зиданом Мосту, Кочевском Рогу, Камнику, Похорју… Јеси ли коме од тих побијених на правди Бога, сународника запалила свијећу, јеси ли написала који текст и да ли ти је отац причао о тим мајским словеначким данима 1945. године? Јеси ли пустила коју сузу над њиховом судбином, убијеним младим животима и украденим бонбонама и сланим перецама? Јеси ли се Љубице у име свога оца покајала за гријехе партизана и њихове сурове освете браћи која нијесу били комунисти? Јеси ли, Љубице, јеси ли, или си ставила селотејп на уста и тмурне црне наочаре на очи и не видиш и кријеш оно што сви виде. Чупаш се за главу због једног Љуба Ћупића, а ни слова да кажеш о десетинама хиљада стрељаних у Словенији који нијесу имали прилику ни да се уочи смакнућа коме осмјехну и упуте задњи поглед, таман посла да их неко слика, него је њихова посљедња слика са овим животом био партизански метак, кама и или маљ у главу?
Ружно је што је један Никшићанин уринирао по споменику Љубу Ћупићу, али шта ћемо са гробовима по Словенији над којима комунисти и партизанске породице уринирају већ 76 година?
