Пише: ђакон Павле Љешковић

Тмурно и облачно недељно поподне и ваздух у коме се осјећала тежина и оморина, дали су ми довољно разлога да са дјецом пођем до обале и бар мало удахнем и осјетим свјежину мора. Убрзо смо стигли до игралишта, недалеко од Словенске плаже, на којем се налази велики број гума плаве и бијеле боје, које подсјећају на чињеницу да овај простор готово увијек у шпицу сезоне бива претворен у терен за картинг. Након неких 10-так минута од нашег доласка, на то мјесто је стигао и необични човјек у 40-тим годинама, веселих очију и рашчупане, густе косе. На себи је имао дуксерицу са капуљачом, дуге, шарене бермуде и дубоке старке патике. Из повеликог ранца који је носио на леђима, најприје је извадио мобилни телефон и бежични звучник, са којег су се убрзо зачули гласни звуци калифорнијског панка са краја 90-тих и прве половине 2000-тих година. Затим је, на моје велико изненађење, извадио скејтборд и почео да га вози између, за сличну намјену, поређаних гума, изводећи на њему разне бравуре. Док је возио скејт који је био сав излијепљен наљепницама са именима алтернативних рок група, готово да није ни примијећивао знатижељне погледе пролазника, баш као ни групу средњошколских дјевојчица које су га снимале својим мобилним телефонима. Касније ми је на енглеском језику са примјетним „источним“ акцентом објашњавао како се и у овим годинама труди да живи пуним плућима и одбија да се промијени. Сви његови пријатељи одавно су се оженили, имају дјецу и сигурне послове, док је он остао онакав какав је и одувијек био. Говорио сам му о свом професору са Богословског факултета у Београду, блажене успомене, Владети Јеротићу, који нас је често подсјећао на стару јеврејску пословицу која гласи: „Ако не постанеш бољи, постаћеш гори“. Шта год човјек да ради у животу, чиме год да се бави, за њега не постоји нека константа или ниво који може достићи, а да би на њему могао трајно да остане. Или ће напредовати, или ће назадовати. То се нарочито види на пољу духовног живота. Хришћанин је призван на то да стално духовно напредује све док се не уздигне до мјере раста пуноће Христове (Еф.4,13). На то ми је рекао да он, заправо, не признаје ауторитете. Дијете је војног лица и отац га је и за најмању ситницу брутално премлаћивао, док би његова мајка све то нијемо гледала. Задњи се пут то догодило када је имао 16 година. Побјегао је од куће и, како каже, од тада живио по најјефтинијим смјештајима у Кијеву, прехрањујући се тако што је радио најтеже послове све док није наишао на фирму у којој су његов рад цијенили и понудили му солидну плату. Још у раној младости је смисао живота нашао у анархистичкој доктрини и панк музици. Оно у шта се савремени анархизам претворио, са свим тим бескрајним тирадама о екологији и правима мањинских група, њему се нимало не свиђа. Ипак, са њим дијели одбацивање свих ауторитета: родитеља, државе, војске, полиције и, уопште, свих институција. За њега је и Бог, чије постојање не доводи у питање, тек неко ко прописује законе које би сви морали да поштују. Рекао сам му да старозавјетни закони и прописи имају васпитну функцију, будући да су они просто припрема за Христа. Христос нас позива на Истину која ослобађа (Јн.8,32). Бог очекује од нас да га слободно и са љубављу слиједимо. У цјелокупном домостроју спасења, све што Господ чини – ради на тај начин да не угрози нашу од Њега даровану слободу. Док сам му говорио о Богу, Љубави, и Слободи, његово лице се необично озарило а његове веселе очи су постале још радосније. Рекао ми је да на духовне теме ниједан вјерујући човјек, којег је знао, није са њим разговарао на тај начин. Увијек би му говорили да је грешан, те да ће га због тога Бог казнити. Штавише, једина побожна особа коју уважава је добродушна старица из Кијева у чијем је стану закупио собу, а која му је једном приликом даровала на поклон џепно издање Новог Завјета, који до сада није успио да прочита. Причао сам му и о Николају Берђајеву, који је и сам у младости заступао идеје блиске анархизму, све док се на мистичан начин није сусрео са Христом. Тада се његова мисао винула у духовне висине, далеко изнад свих идеологија.

Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће доћи на једну од литургија у храму Св. Тројице у Старом Граду. Касније, док сам се са дјецом враћао кући размишљао сам о томе како се жеђ за Богом која је уписана у природу сваког човјека, чешће пројави код људи које друштво сматра неприлагођеним. Док људи које карактерише одсуство властитих идеја и ставова, знатно теже своја срца отварају за Господом. Заиста, у свијету и времену у којем се од нас стално тражи да правимо компромисе са овоземаљским, сваки се хришћанин барем у једном моменту свог живота осјетио неприлагођеним…

(Аутор је професор у Богословији Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у старом граду у Будви).