“Новости” објављују ексклузивну исповест Руже Јовановић, личног курира генерала Драже Михаиловића и последњег преживелог члана Врховног штаба Југословенске војске у отаџбини.

Први пут, Ружа открива тешку и болну животну причу, коју је чувала у сећањима више од седамдесет година. Свеж јој је сваки детаљ, од првог сусрета са Дражом на Равној гори у мају 1941. године, њиховог растанка 1944, рањавања, тифуса, логора, до политичког прогона и живота далеко од породице и Србије.

Подрхтава брада и Руже Јовановић док се присећа како је покушавала, стрпљиво, женски, да скрене разговор са Дражине болне тачке.

– Истина, није причао о Јелици. Али није помињао ни друге жене. Нисам знала да ли их је имао – стидљиво се насмеши Ружа на трен.

У њеном стану у Билефелду, 1.400 километара од Србије, деценијама далеко од последњег топлог загрљаја са оцем, мајком, сестрама… У живом, опипљивом сећању, само су туробне ратне ране.

Породична трагедија и њу разара, а укрштена је судбински са Чичином. Ружин отац, равногорски официр Нешован Папић и ђенералова супруга Јелица, иронијом некакве историјске судбине, срели су се у трагичном ратном вихору. У нацистичком логору на Бањици. Зацакле јој се очи кад помисли како јој је отац ухваћен.

Почетак 1942. године, Дража шаље поруку Ружином оцу Нешовану да из Шапца пређе у Краљево, да преговара са четницима Косте Пећанца.

– Чича је био љут због понашања Пећанчевих четника. Говорио је да нису достојни грба и униформе кад могу да се шепуре наоружани поред Немаца. Имао је намргођенији израз лица кад је причао о нашим грешкама него о партизанима и Немцима. Титрао му је живац на лицу.

После састанка са Пећанцем, Нешован упада у немачаку заседу код Чачка:

– Пећанац му је, очигледно, сместио то хапшење. Тата је успео само берберину да довикне: “Јави мојима да сам ухваћен.”

Као и свака ружна вест, и ова је стигла брзо до Чиче и Руже.

– Биће све у реду. Пустиће га – тешио ме је ђенерал.
А обоје смо знали да иду тешки дани…

Одмах су тату нацисти пребацили на Бањицу у логор.

Баш у том периоду, Радио Лондон је објавио да је Дража постављен за министра војног у влади Слободана Јовановића. Немци су хитно у Београду, у знак симболичне освете, ухапсили Чичину жену, сина Бранка и ћерку Гордану, и затворили их на Бањицу. После тога их није видео…

– Веровала сам да су се у логору срели мој отац и Чичина породица. Али Чича баш ништа није хтео да говори о својој жени и деци. Патио је у себи. Никад није осуђивао Бранка и Гордану, ни кад су прешли на страну партизана.

Од чланова Дражине породице, Ружа је упознала само сина Војислава, на јесен 1941, на Равној гори.

– Дошао је једног јутра леп младић који је одмах затражио од групе официра да га одведу код команданта. Није желео да каже да, у ствари, хоће да види оца.

Дража га је дочекао испред команде:

– Младићу, требало би да прво завршиш гимназију – одбрусио је Михаиловић сину.

– Не раде гимназије. Рат је. Дошао сам као добровољац. Јављам се на дужност – одговорио је Војислав свом оцу.

– Хајде онда. На обуку! – наредио је четнички вођа.

Дража га је примио као сваког другог војника. Задужио је неколико официра да обуче Војислава да пуца и баца бомбе.

– Војислав се свом оцу до краја рата и трагичне судбине која их је обојицу задесила обраћао са “господине пуковниче” – сећа се Ружа.

Чича је према свим војницима био строг и ауторитативан, али није подизао глас:

– Некако је мирно наређивао. А опет, сви су га беспоговорно слушали и извршавали наређења. Сви, па и син Војислав. Није Дража никад сам кажњавао. Имали смо војни суд. Знао се ред и ко шта ради.

Фијуче оштар северни ветар у Билефелду, крај фебруара 2012.

– Ех, какве су биле те ратне зиме – јежи се и сад Ружа.

Снег је затрпавао све прилазе Равној гори и околна села. Једва су набављали дрва, смрзавали су се:

– Чича је волео да цепа дрва. Није се уопште чувао тих тешких физичких послова.
Дошла је 1943. Тешка година. Разгоревао се рат. Четнички герилци имали су окршаје и са Немцима и са партизанима.

Ружа доноси ђенералу немачке потернице за њим и Титом. Није му било право:

– Где мене да ставе са овим Совјетом – вртео је главом Дража гледајући потернице.

Јак бол у десној нози врати Ружу у садашњост, у собу у Билефелду. Па је поново одведе у 1943. годину, изнад села Ба:

– Нашу групицу равногораца пресрео је у шуми немачки кажњенички одред. Са њима није било преговора. Одмах су отварали ватру. Један војник кога смо звали Босанац погођен је поред мене. Видела сам како умире. Бежали смо, осетила сам врелину и бол у десној нози.

Ружа је пала. Некако су је кроз шуму одвукли до Равне горе.

– Капетан Реља Додер, који је био код Драже у штабу, спасао ми је живот. Средио ми је операцију у Београду. Удесио ми је и да спавам у лекарској соби коју Немци нису претресали и контролисали. Нису ме завели ни у лекарским књигама.

Због ноге, Ружа није више могла да креће на дуг пут и да обавља тешке курирске послове. Вратила се у команду. Код мајке и сестара недалеко од Ваљева. Уследили су жестоки ратни сукоби, повлачење у Босну, болест…

Чича ју је видео неколико месеци после рањавања. Поново на Равној гори. Озарио се. Држећи је за руку, рекао јој је:

– Знао сам да ћеш да се вратиш. Рекао сам ти још на почетку рата да тебе не могу да убију.

Ломио се рат. Плашили су се равногорци на коју страну историје ће тас да претегне.

–  Дража нас је свакодневно тешио. Говорио је да ће проћи овај пакао. Да ћемо најурити фашисте. Да ће савезници бити за обнову монархије. Да ће се краљ Петар вратити у Србију. Веровао је чврсто да ће победити идеја за коју се борио. Наша шајкача са кокардом није пала у Хитлерово блато…

Био је све већи јаз између четника и партизана. Мирисало је на потпуни народни слом.
Бака Ружа ни дан-данас, кад преврће животне секвенце као на брзој филмској траци, не може да верује да је идеја за коју се искрено борила поражена.

После Бањице, Ружиног оца Нешована Немци су пребацили у логор Дахау. Тамо је био три године. Пуштен је 1945. После три дана ухватили су га комунисти у Ваљеву и осудили га по кратком поступку на доживотну робију.

– Мајка је одлазила да га посети у ваљевски казамат. Тамо је био заточен као највећи зликовац. Носила му је веш и храну. Трећег дана, рекли су јој да више не долази…

Официра Нешована су убили.ружа, кокарда, нацисти

– Ратовао је за Србију, робијао код Немаца, а комунистички “ослободиоци” су га ликвидирали. Био је српски патриота који је увек тежио помирењу четника и партизана.