Душана Никлановића, вредног домаћина из Будве, који је заједно са братом Владом, успео да избегне линч у шумама Камника, непрестано је прогањала жеља да пронађе место где су убијена његова браћа Митар и Томо. Знао је, отприлике, где се то догодило, али о томе се једноставно није смело говорити.
– Покојна мајка Милица, која је умрла у 97. години, пре седам година, ме је заклела: Немој сине, док сам ја жива прогласити Митра и Тома мртвима. Када ја умрем, потражи их. Надала се, јадница, да ће њих два однекуда доћи. Једнога дана – прича нам Душан Никлановић.
Душан је, ипак, док је мајка била жива, без њеног знања, посетио Словенију са својом супругом. Дошао је у Камник и настојао да некако пронађе место где су они боравили маја 1945, пре него што ће отпочети стрељање. Било је то још у СФРЈ. Када га је словеначки милиционер видео да загледа неке локације, био му је сумњив. Легитимисао га је и Душан је једва, без последица, успео да се врати кући.
А онда је мало и случај у све ово умешао прсте. У Будви су се прошлог лета одмарале две Словенке, Љиљана Томић из Окружног државног тужилаштва у Љубљани и Гордана – Реја Венгуст. С њима се прво упознао Душанов син Жељко, потом им је и сам Душан исприцао своју тужну причу. Обећале су да ће помоћи да се пронађу гробови његове браће, али и других страдалника на подручју Словеније који су свирепо уморени последње године рата. Казали су да се у Словенији на томе у последње време доста ради, да су Словенци обележили гробове својих сународника које су комунисти, такође, ликвидирали, и објавили књиге с именима страдалника.
– И средином прошлог месеца стигао нам је позив, да 21. јуна дођемо у Љубљану, ја и брат Владо – каже Душан. – Пошли смо и на наше пријатно изненађење имали дочек на државном нивоу. Дочекали су нас Бојан Шобар, из Окружног државног тужилаштва, Даниел Пирнат из МУП- а Словеније, Павел Јамник из Директората полиције, др Митја Ференц, из комисије Владе Републике Словеније за утврђивање неоткривених гробница и Матјаз Равникар, вођа полицијског одељења у Камнику.
Душан и Владо су испричали својим домаћинима све оно сто се догађало на том подручју маја 1945, а чега су се добро сећали. Нарочито се за детаље интересовао др Митја Ференц, који је непосредно радио на овом послу. Потом су сви заједно отишли за Камник. О свему томе су начинили филм аматерском камером, који је добро сведочанство.
– Довели су нас до места где смо логоровали пре него што ће стићи црногорски партизани и уследити масовна егзекуција. Препознали смо одмах те пределе. Једно, па друго, треће место. Словенци су свуда где се гинуло поставили велике крстове и мале бетонске плоче на којима пише да ту почивају насилно уморени маја 1945. Они су те гробнице открили и обележили током последње две године – прича Душан.
Браћа су запалила свеће на гробу браће. После пуних шест деценија. Потекле су сузе, Душан је по старом обичају залелекао своју браћу, али и све остале убијене од братске руке. Никлановићи су сазнали да је на подруцју Камничке Бистрице идентификовано и обележено укупно 16 гробница. Ту, дакако, има и оних у којима почивају други, не само антикомунисти из Црне Горе, Боке и Санџака који су прошли “пут смрти” од новембра 1944. до маја 1945.
– Они су урадили доста, али без наше помоћи не могу више – каже Владо Никлановић. – Мој брат Душан је стално питао Словенце шта даље могу да ураде? Они су казали да наравно много тога зависи од нас из Црне Горе, из државне заједнице. Треба да дођу они који су преживели стрељања на другим локалитетима, да се идентификују стратишта, као на пример у Кочевском рогу и другде. Да се можда пронађе неки материјал и у државним архивама. Они, наиме, не знају прецизно где су уморени Хрвати, где Срби, Црногорци… Словенци су, дакле, отворени и те како за сарадњу и сами желе као цивилизован свет да свака јама буде откривена, да се гробља обележе. А можда да се и гробнице после отворе, да се путем ДНК идентификују кости и можда пренесу у родна места уморених. Наука је данас у томе далеко пошла напред.
Телефони у кући Никлановићевих звоне непрестано откако се појавила репортажа у “Новостима”. Зову са свих страна, интересују се многи за гробове својих. Душан и Владо кажу да ће предлозити формирање неког одбора или удружења које ће преузети даљи посао на откривању гробова. Прво ће морати бити урађено оно што је одавно и требало да се учини: да се прецизно направе спискови свих који су убијени у Словенији маја 1945. Али и оних који су страдали на путу преко Црне Горе, Босне и Хрватске до Словеније. Потом, делегација коју ће чинити родбина убијених треба да се састане са др Митјом Ференцом и другима из словеначких званичних институција, како би сви гробови били откривени.
– Хвала браћи Никлановић, пронашли су гроб мог оца Луке. Ускоро крећем за Словенију. У потпуности се слажем да се оснује неко тело у Црној Гори с циљем да се пронађу и обележе сви гробови наших људи у Словенији, како би се исписала сва имена и најзад казала пуна, права истина о свему што се догадјало тог пролећа 1945. Чекало се, ето, шест деценија. Ипак, најважније је да се почело, да су многе гробнице откривене. И у случају да не буде преноса посмртних остатака (можда због немогућности да се то учини), сасвим је могуће да се утврде имена оних који почивају у тим гробницама. И да се на пригодним таблама она испишу – рекао нам је др Чедо Вукмановић.
(Наставиће се)
