Пише: Саво Греговић

Десетковани збег, после петомосећног крвавог пута преко Црне Горе, Босне и Хрватске, нашао се почетком маја на тлу Словеније. Уместо дуго сањаног сусрета са Енглезима, убрзо ће стати пред партизанске стрељачке стројеве. Биће им пресуђено по кратком поступку, без права да кажу ко су, шта су радили током рата, где су кренули, каква је њихова кривица. Енлези, којима су хитали у сусрет изручили су партизанима десетине и десетине хиљада усташа, белогардејаца, четника, добровољаца, антикомуниста цивила. Многима који су ликвидирани ни имена нису пописана, тако да ће неке гробнице бити тешко маркирати и рећи ко у њима почива. Било је и јама у које су бацани усташе и четници, војници и цивили, жене и старци, заједно.

Боривоје М. Карапанџић у својој књизи “Југословенско крваво пролеће 1945.” каже да се главнина четника Црне Горе, Боке и Санџака повукла са хрватским домобранским снагама, које су под борбом стигле у Плиберк и заузеле целу Плиберску долину. Ту је, наводи Карапанџић, било око 200.000 Хрвата, али и четничка главнина коју су предводили заменик погинулог војводе Павла Ђуришића, мајор Васо Вукчевић, члан Националног комитета Ристо Јојић и др Никола Јорговић, адвокат са Цетиња.

Четници, настојећи да што пре остваре контакт са савезницима, написали су писмо, мастилом и ћирилицом, на коцкастом трговачком папиру, адресовано на савезничког команданта у Коруској. У њему је писало: “Југословенска војска у отаџбини, из Црне Горе, Боке и Старог Раса, обраћа се савезничком команданту са молбом да нас прихвати и пружи политички азил до нашег поновног повратка у отаџбину. Нама се у борби против окупатора наметнула и борба против комуниста. Једва чекамо да дође дан када ћемо заједно са нашим савезницима наставити борбу против комунистичких банди.”

Писмо, које је донела млада девојка, обраћајући се на француском језику, завршило је у рукама Милана Басте, комесара 51. војвођанске дивизије. Баста у својој књизи “Агонија и слом НДХ” пише како је потом посетио четнички штаб и како му је Ристо Јојић саопштио, пошто је видео да од Енлеза нема ни трага: “Ми смо коначно изгубили рат. Рат су добили наши противници и нама не преостаје ништа друго него да се предамо новој југословенској армији”.

То се управо и догодило. Како у својој књизи наводи Карапанџић, Бастини партизани су заробљене четнике протерали директно ка Марибору.

У својој књизи “Расуте кости” Михаило П. Минић, каже да су заробљене четнике партизани 18. маја довели у логор у Марибор. Ту су пописани по срезовима, поред Црногораца и Санџаклија ту је била и већа група четника из Србије. Сутрадан је заробљеницима речено да ће бити пребачени у касарну “Краљ Петар”, која је била недалеко од логора, где ће им бити комотније. Речено им је да ће посебна комисија издвојити све људе од 25 до 40 година старости и задржати их на обнови порушених саобраћајница. Они који имају више од 40 година ићи ће кућама. Тито је, казао им је тада партизански официр, дао општу амнестију и никоме неће фалити ни длака с главе.

– После одласка ове партизанске комисије из логора, пише Карапанџић, почели су стизати камиони затворени цирадама, који су даноноћно одводили народ. Али не у касарну “Краљ Петар” него на – стрелишта. Рафали смрти данима су одјекивале по сумама око Похорја.

Михало П. Минић успео је да побегне са стрелишта, газећи преко гомиле већ побијених другова. Пуцали су за њим, али он је измакао.

– Прште зрна, рафали кидају гране јеловог шибља испред мене. Пробијам се бос. Када сам био удаљен на око 1.500 метара од стрелишта, попео сам се на једну букву и ту остао од 11 часова пре подне до 4 после подне. За то време пуцњава није престајала. Вика несрећних људи била је ужасна – пише Минић, који се докопао Аустрије где је пао у руке Енгезима.

Хиљаде људи из Црне Горе, Херцеговине, Санџака и Србије, остало је заувек у шумама око Похорја. По неким рачуницама које су, ипак, непрецизне, Бастини партизани су заробили између 8.000 и 10.000 четника. Највећи део је ликвидиран.
Друга велика групација четника, али и цивила, међу којима су били и свештеници Митрополије црногорско-приморске, интелектуалци антикомунисти, деца, жене, нашли су се око Зиданог Моста.

– Сећам се добро, био је 9. мај када смо се нашли код Зиданог Моста, прича нам Владо Никлановић, који је успео са тројицом браће да преживи пакао Босне и Хрватске. – Одлучено је да не идемо према аустријској граници, иако је тако првобитно одређено, јер је постојао страх од Немаца који су тамо били. И пала је одлука да кренемо другим путем, како би се нашли са Енглезима. Једна огромна група наших, у којој је било више од 1.000 људи, попела се на теретни воз. Пуни сви вагони, људи по крововима. Стигли смо до Цеља, а онда смо одлучили да кренемо западно. Путовали смо три дана до Камника. Успут су они који су били наоружани бацили пушке. Нико нас није дирао, мештани Словенци су били коректни. На око километер од Камника распоредили смо се по околној шуми, брежуљцима, било је ту и неколико пољица. Спавали смо под шаторима, неки и под вредрим небом. Већ је било лепше време.

(Наставиће се)