Сарадња нове владе Црне Горе и Републике Србије почела је од културе и посјете министарке просвете, науке, културе и спорта Весне Братић. Током свог вишедневног боравка у Београду министарка Братић се састала са српским колегама, а тема о будућој сарадњи било је напретек, казала је у интервјуу за “Борбу”.
Како су текли разговори са представницима Владе Србије?
– Динамика сарадње и билатералних односа наше две земље је, због познатих околности, била успорена. Међутим, након што су се политичке околности у Црној Гори измијениле, сасвим је природно да дође до унапређења односа између две пријатељске и братске земље. У том смислу, разговарали смо о достигнутом нивоу сарадње у области науке, просвете, културе и спорта, могућим заједничким активностима, отварању неких нових пројеката, учешћу у међународним програмима и унапређењу сарадње две државе. Нарочито ми је задовољство и велика част да боравим у земљи у којој се, иако официјелно гост, осећам као код куће.
На који начин ће бити спроведе промјене?
– Промјене се морају спроводити у меритократском кључу, то је становиште које смо већ истакли и којег се децидирано држимо. Дакле, тежимо друштву једнаких шанси и могућности у којем неће бити дискриминисаних, али ни повлашћених. Наравно, ово некоме може звучати за балканске прилике исувише идеалистички, али смо решени да истрајемо у спровођењу реформи на овај начин. Дуго је неодговорна политика пустошила поднебље чије друштво заиста заслужује и има потенцијале да стигне далеко.
Шта ће се промијенити у сарадњи Србије и ЦГ у будућности (по питању ставки везаних за МПНКС)?
– Србија и Црна Гора, како сам већ раније казала, несумњиво дијеле, поред традиције и историје, и културни простор. У том смислу, важно је добро сарађивати, неговати заједничко културно богатство и трудити се да више никад не буде неприродних баријера које могу бити само на штету народа. Дакле, добри односи су приоритет и ја ћу се трудити да остварим најбољу сарадњу, то је у интересу наших грађана, обе земље, али и целог региона.
Шта мислите о повратку аутора у уџбенике и враћању равноправног статуса српском језику, о којим ауторима се ради, очекујете ли отпор?
– То је питање које ми често постављају, а ја волим да кажем како је тачно да је српских писаца било у читанкама и уџбеницима, али да су они намјерно гурани на извесну периферију, вјероватно по мјери бившег режима. Наравно, српски аутори нису били заступљени онолико колико по уметничкој вриједности и објективном критеријуму заслужују, и то је поражавајуће. Дакле, уколико имате значајне ауторе попут Дучића, Ракића, Шантића и многих других чији опуси представљају изузетну литерарну вриједност, требало би да будете привилеговани што имате могућност уживања у једној таквој, колосално богатој књижевности. А не да је склањате и бесрамно ампутирате из наставних планова и програма, што на крају резултира осиромашењем и образовања и духа. Наравно, све то важи за значајне ауторе и других јужнословенских књижевности.
Ту је и питање ћирилице, која је вјековно писмо нашег народа, неоспориви дио нашег идентитета и темељ наше културе, па је утолико више само питање њеног повратка поражавајуће јер да није системски дискриминисана не би било потребе ни да је враћамо. А све то значи да није поштован ни Устав Црне Горе, који каже да су ћирилично и латинично писмо равноправни. Дакле, са становишта Устава не мијења се ништа, нити позицију ћирилице треба законски мијењати већ само треба обезбиједити поштовање Устава и равноправан третман оба писма и не видим коме би то могло да смета да би се организовао некакав отпор. Иста је ствар и са језиком. Треба омогућити сваком грађанину Црне Горе да се служи својим језиком, да се о њему слободно изјасни, и то је основни демократски принцип.
Која је мисија МПНКС и који су његови даљи циљеви?
– Суштина је да се креира образовни систем и амбијент у којем ће наша младост стицати знање и стварати перспективе које ће бити истински конкурентне и изван нашег простора, али и стварати услове да интерес младих буде да остају у својој земљи и доприносе њеном бољитку. Циљ нам је да и млади људи са Запада, и из других крајева света, препознају овај простор као место где је могуће градити бољу будућност. Тиме ћемо једног дана успети да се бавимо суштинским темама које неће бити измишљене да би скривале незнање и неспособност, већ да би будиле нове визије.
Да ли је тешко после 30 година једне власти жени која је Српкиња да буде министарка у подељеној Црној Гори? Колико умећа и стрпљења треба да се не изневере они који су гласали за садашњу владу, а да се не осећају одбачено они коју су бирали ДПС?
– Са становишта једног живота, много је изгубити и тридесет дана, а камоли тридесет година, тако да би сваки појединац имао потешкоћа да обавља своју мисију, у таквим околностима, без обзира на националну или какву другу опредијељеност. Али то не значи да нисам ријешена да истрајем у посвећености да створим бољи систем од оног који сам затекла, што никако није тешко. Претходници су оставили стање од којег је немогуће направити горе. То што сам изјавила да сам Српкиња није било ради било каквог националног фаворизовања, већ само свијест о цивилизацијском и демократском начелу, и слободи сваког појединца да се изјашњава о свом идентитету.
Народи са ових простора су иначе познати по једном нестрпљењу јер да није тако вјероватно би нам и историја била срећнија, тако да сам у потпуности свјесна да можда они који су дуго чекали губе наду да ће дочекати системска рјешења и стварне промјене. Али тамо гдје су неопходне озбиљне промјене, не може се журити и радити стихијски уколико желимо да једног дана сви виде да је то на чему смо радили заиста напредак који ће сваком грађанину, без обзира на политичку опредељеност, дати осећај пуних демократских капацитета, слободе и простора у којем ће се бити лакше остваривати.
