Пише: Иван Милошевић
Читам политичке исповијести поводом 15 година суверене Црне Горе. Једни зову на Ловћен да рашире црногорску заставу и да се са крова маузолеја и са његовог темеља обавежу да је Црна Гора вјечна, да ће се увијек борити за њу и да је никоме неће дати. Чак кажу да сви они који воле Црну Гору у суботу треба да буду на Ловћену! Пошто знамо ко ће се одазвати њиховом позиву, за оне друге остаје да се прича да не воле Црну Гору, да је руше, черече на све четири стране и враћају у неко предсредњековно вријеме, вријеме таме, ужаса и идеолошких хорор сцена. И јесте Ловћен мјера Црне Горе, њеног постојања, историјског трајања и будућности. Почех и сам да лупам политичке фразе, заклетве и клетве и само још фали да дрекнем: “Ко не дође на Ловћен у суботу тај више није Србин!”. Када би се на Ловћену у суботу окупили сви који воле Црну Гору вјероватно код кућа нико не би остао, јер Црногорци, они који кажу да су Срби, као и они који тврде да су Антисрби, кажу да подједнако воле Црну Гору, носе је у срцу и хране је да буде што боља и берићетнија. А сви знамо да у суботу неће бити сви на Ловћену, биће само они који кажу да су Црногорци, али нијесу Срби. Срби ће на Ловћену имати само једног представника! Он већ дубоким сном вијек и по и нешто више спава на врху Ловћена! А они што ће му доћи у суботу у посјету то му не признају и без сумње ће на његовом гробу одржати предавање како Црна Гора већих душмана од Срба није имала. Хоће ли Ловћен у суботу моћи да преломи преко себе тај дан и ту метафизичку радикалну подјелу и сусрет два свијета различитих нивоа. Јер уколико је Његош стварно писао оно што је мислио, не знам како ће се то спојити са оним што ће рећи они у суботу који дођу на Ловћен!
И јесте Ловћен наша судба. Био је то од онда када га је владика Раде одредио за своје почивалиште, па преко Првог свјетског рата, потом прве, па друге Југославије и све до данашњег дана. Јесте Ловћен наша судба и наша онтолошка слика и праприлика, гдје се два различита свијета сукобљавају на једној стијени и укуцавају у њу нове метафизичке везе и обавезе. Колико ли смо пута мијењали врх Ловћена, колико ли смо пута на њега ударали разна знамења, а све у нади да је само оно задње право и највише одговара његовој суштини! А понајмање смо марили шта о томе мисли онај коме је Ловћен замаљски, али и небески дом!
У суботу ће двије Црне Горе бити окупљене око Ловћена. Једни ће се попети на његов врх, а други ће остати у његовом подножју питајући се има ли смисла да се пењу на врх са овима који су данас тамо пошли! Једна планина, а два народа, истих имена и презимена, вјере, исте традиције и обичаја, али потпуно различитих доживљаја Ловћена. За једне, Ловћен је Олимп Српства, за друге Мон Блан Монтенегринства! Једна планина, а два народа, један врх, а два чувара њених подземних и земних одаја! Превише и за много многољудније народе, идеологије и фразеологије, него што је ова данашња, модерно дуалистичка и до темеља подијељена Црна Гора. Гледајући те подјеле рекао би човјек да нас има 60 милиона, а не 600.000! Чудо од бројки, када се овако пренесу, чини ти се да је друга много многољуднија од оне прве!
У суботу ће двије Црне Горе са истом енергијом славити Ловћен. Умјесто да то буде мјера наше снаге, биће то мјера наше немоћи и квазиидеолошког самозаборава и потонућа два свијета. Они који ће у суботу бити на Ловћену славиће један систем и њеног диктатора који је посијао такво сјеме подјела да ће нам требати најмање сто година да се од тога опоравимо. Они други преко ТВ екрана пратиће успон своје браће на Ловћен и чекаће да се неким чудом њихов једини представник 21. маја на Ловћену неким чудом подигне из маузолеја (у којем није желио да почива, а гдје су га стрпали комунисти) и загрми и лупи шаком о небо и каже: Моје племе сном мртвијем спава! И заиста, будимо ли се ми уопште или само спавамо и само халуцинирамо да смо будни! Уистину – да ли је Црна Гора обична халуцинација, можда оних који ће у суботу бити на Ловћену, а можда и оних који ће у суботу бити код својих кућа! Ко то зна, Боже драги? Једино Његош, а он громко ћути!
