Пише: Миљан Станишић
Слушамо по ко зна који пут папагајска наклапања о антифашизму једне тоталитарне ДПС клике, која је, нажалост, деценијама одлучивала о нашој судбини, тј. судбину Црне Горе, а која је од ње заиста направила ону “најцрњу и најгору”. Та клика себе назива Демократска партија социјалиста, а по свом карактеру и дјелима која је иза себе оставила више јој приличи назив демонска партија национал-социјалиста (и комунизам и национал-социјализам су настали из масонских “кухиња”), јер је у својој пракси објединила ове двоје тоталитарне и погубне идеологије 20. вијека, с тим да су оне наставиле да живе у Црној Гори и ове двије деценије 21. вијека, а коју је управо баштинила наведена деспотска ДПС дружина на власти. Комунисти су бар у нечему били доследни, а то је да су имали свој програм и спроводили га, а за разлику од њих, њихово тоталитарно ДПС чедо, је свој програм прилагођавао са циљем како би свој “патриотизам” дебело наплатили, јер њихова су стремљења само монетарне природе, а она су мамонских размјера, водећи се девизом “Црна Горо волим те, до последњег еура”. Јадна је и несрећна Црна Гора када је имала такве господаре. Они су је материјално опустошили, морално и духовно разорили, носећи се девизом “послије мене потоп”. У та њихова наклапања уклапа се и јучерашња изјава гдје једног младог српског политичара Марка Ковачевића, новог градоначелника Никшића, повезују са, како наводе ретроградним, мрачним, пораженим снагама, о којима је “историја рекла свој коначни суд”. Разлог “приопћењу” ДПС-а је тај да се у слављеничкој атмосфери чула и једна “четничка пјесма”.
Наиме, овдје се радило о једној лијепој родољубивој пјесми “Морем плови једна мала барка”, коју и сам радо пјевам. Али, ДПС не зна што је родољубље, као што сам рекао оно је њима само монетарне природе. Додуше, и њима се некада омакне па запјевају пјесме овога жанра, и дају “одушка души”, јер су се на свадбеном весељу код Душка Марковића пјевале сличне пјесме, као “Над Краљевом жива ватра сева” и сл. Народ је давно рекао да “ко пјева зло не мисли”. То јесте истина, али не и увијек. Свједоци смо да та иста ДПС клика зна по потреби да дијаметрално мијења свој програм, као и репертоар пјесама, па умјесто наведених родољубивих пјесама преузимају тзв. домољубиве пјесме извјесног Томпсона, које величају клање Срба. Те злокобне пјесме постају заштитни знак бившег режима, ДПС-а, тј. оних који се са њиховим порукама и садржајима идентификују, што указује да су они спремали нови “Бљесак” и “Олују”, али народ је то већински препознао, па, хвала Богу, до тог њиховог злокобног наума и наставка братоубилачког рата није дошло.
Огромни су изазови пред првом демократском влашћу у њеној историји, а то је да лијечи и рјешава тешко наслијеђено бреме. Чини ми се да се она до сада у потпуности и није снашла у томе. Као и свака болест, па и ова нашег друштва прво се мора дијагностификовати, у што се треба укључити сав интелектуални потенцијал који посједујемо и примијенити искуства других земаља које су прошле кроз сличне турбулентне ситуације. Потребна је законска регулатива у складу са највећим демократским достигнућима и компетентни, стручни, доследни људи који су се свих ових година и деценија доказали у тешким временима ДПС тираније, а који ће је најбоље спроводити, чиме би Црна Гора кренула путевима опоравка и просперитета. Али, то је тежак и мукотрпан пут, јер поред материјалног опоравка, Црној Гори је насушна потреба и духовна и морална обнова. У више наврата у својим текстовима сам истицао да је први корак који је требало направити са промјеном овог ауторитарног режима отварање досијеа, тајних архива, докумената и сл., т.ј. процес лустрације, јер је тоталитарни режим опстајао тако што је продубљивао подјеле на патриоте и издајнике, потхрањујући већ укоријењени поданичко-полтронски менталитет, а доушници и удба су били њихова ударна песница у угушивању свега онога што је слободоумно и прогресивно. То представља цондитио сине qва нон било и каквог помена демократизације, јер оне земље (изашле из комунистичког “шињела”) које су кренуле убрзано тим путем ушле су у процес демократизације друштва и увеле га у цивилизацијске токове.
Да би се кренуло путем опоравка морају се зацијелити старе ране и рећи истина (у томе је пресудна улога интелектуалне елите) о том нашем трагичном братоубилачком и грађанском рату (што до сада није био случај), како би се формирала свијест која би спријечила и онемогућила да било каква идеологија (као што је била комунистичка, а потом и њени модификовани “монтенегрински”, или како га данас бестидни називају “комитско-патри(ј)отски продукт), подијели и посвађа житеље Црне Горе, тако да браћа као тада, опет не дођу у искушење да поново кидишу једни на друге, већ да стварају друштво највећег степена демократских достигнућа, а што је онемогућила тоталитарна комунистичка идеологија, а потом и њени неототалитарни ДПС наследници и настављачи. У прилог томе дао сам и свој скромни допринос, проучавајући у протекле три деценије трагике братоубилаштва код нас, са циљем да се равијетли истина о томе како се те страхоте никада више не би поновиле, о чему сам објављивао бројне текстове и сл., а убрзо ми из штампе излазе књиге о тој тематици, од којих прва (“Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941-јун 1942 – прилог критичком тумачењу тоталитаризма“) изаћи ће из штампе за мјесец дана.
