Пише: Андрија Мандић, предсједник Нове српске демократије
Прије скоро девет година, након локалних избора у Никшићу, моји пријатељи, саборци и сународници, прваци Нове српске демократије, Страхиња Булајић и Милутин Ђукановић, били су спријечени да буду изабрани за највише општинске функције у свом родном граду. Нису били национално “подобни” ни један, ни други, упркос јасно формираној изборној чињеници да је Демократски фронт био убједљиво најјачи чинилац тада успостављене парламентарне већине у Скупштини Никшића.
Велика изборна побједа нам је украдена, а када се вратим уназад, присјетим се свакојаких уцјена и услова, недостојног понашања појединаца, на крају и отворено саопштеног разлога – да они не могу бити бирани за предсједника општине зато што су Срби.
Након тог поражавајућег начина размишљања у опозиционим и НВО структурама, отвореног и снажног антисрпског дјеловања режима Мила Ђукановића, ми нисмо имали другог избора него да народ позовемо у одлучну политичку борбу за одбрану угрожених људских и националних права. Скупштинске расправе су претворене у оштре сударе различитих виђења будућности Црне Горе, а народ је масовно изашао на улице и тргове и пружио кључни отпор тиранији и безакоњу.
Јуче је, девет година након овог догађаја, за предсједника Општине Никшић изабран млади Србин са Грахова, Марко Ковачевић, чедо Нове српске демократије. У међувремену, Страхиња Булајић је постао потпредсједник Скупштине Црне Горе, а Милутин Ђукановић је на челу највећег и најзначајнијег овдашњег предузећа, Електропривреде Црне Горе.
Да ли смо заслуживали више од овога што данас имамо, а што посматрачу са стране изгледа као својеврсни драматични и тријумфални историјски повратак српског народа на политичку сцену? Наравно да јесмо, али је ово био онај минимум што нису могли да избјегну чак ни они важни доносиоци одлука којима постојање српског народа и Демократског фронта у Црној Гори представља велики проблем.
Ти међународни и домаћи чиниоци успјели су да нас привремено искључе из важних адреса одлучивања, али историјски процеси су незаустављиви, а наша је обавеза, након рушења тих вјештачких баријера којима се оспорава и багателише народна воља и примјена демократских правила у формирању власти, да пронађемо ону прикладну мјеру која ће уважити и поштовати права свих који живе у Црној Гори.
Како неке ствари не могу чекати да се све посложи у природан поредак, имам више од обавезе, а то је дужност, да као предсједник српске политичке организације упознам јавност са важним информацијама везаним за организацију и одржавање пописа становништва у Црној Гори. Желим јавно да одговорим насве бројније постављена питања, а која се у медијима и на друштвеним мрежама могу чути и прочитати. А прије свих оно најчешће: “Шта се дешава са пописом?!”
Бићу директан. Ситуација у вези пописа је сљедећа. Ако се на Влади не усвоји предлог закона о попису у најскоријем времену, а најкасније у овом или наредном кварталу, попис се ове године – неће одржати. Монстат је свој посао обавио и припремио текст нацрта закона. Такође, Монстат је предложио Влади да тај текст усвоји у другом кварталу и прослиједи Скупштини на изгласавање.
Оно што је на први поглед изненађујуће, јесте то што је Влада у свом плану рада овај предлог одбила! И одлучила да се тим законом бави у четвртом кварталу текуће године, што аутоматски значи да тај закон неће моћи да се примијени у овој години. Закључак је да у том случају неће бити пописа у 2021. години. Овдје се та проблематика не завршава.
Наиме, како се наредне године одржавају локални избори у 12 општина, по статистичким стандардима и препорукама ЕУ, резултати пописа у вријеме одржавања локалних избора се не могу прихватити као релевантни. А већ 2023. године биће по међународним стандардима пописи вршени само из регистара што значи да се неће више спроводити традиционални пописи путем обиласка грађана па ћемо тако остати ускраћени за читав низ вазних података. Оно што сигурно неће моћи да се прикупи из регистара је изјашњавање о националној, језичкој и вјерској припадности и ти се подаци једино на квалитетан и исправан начин могу добити традиционалним начином вршења пописа.
Ове информације нас суочавају са једном веома озбиљном дилемом; или Влада ово не зна или намјерно, систематски и плански, жели да избјегне традиционални попис на коме би се, попрви пут, у времену слободе и без притиска добили валидни резултати нашег националног, вјерског и језичког бића.
Деценијама је бивши режим преко својих полуга моћи вршио националну дискриминацију у оквиру своје идеолошке индоктринације чији је циљ био Србима одузети право на аутентичност идентитета, а Црној Гори отети историју и традицију. Чинили су то корупцијом и репресијом, радили су то и преко сузавца, пендрека – али и преко школе и катедре.
Предстојећи попис становништва за нас не представља тек пуко административно питање. То је за нас, али и за сав демократски свијет у Црној Гори, велика историјска прилика да покажемо какав је политичко-национални инжењеринг вршен над народом у Црној Гори. А тога су свјесни и они који желе да га одложе, избјегну, коригују. Иза тога стоји намјера да се прикрије једна од најбруталнијих, систематски вршених дискриминација у нашем времену.
Зато је одржавање пописа становништва ове године цивилизацијска обавеза. Срби су били водећи фактор у освајању демократије за Црну Гору. За тај епохални успјех не тражимо вјечиту захвалност од било кога јер смо земљи која је наша, пружили европску вриједност којој и сами припадамо.
Након толико година борбе, успјели смо. И не смијемо дозволити да нас на том путу побиједе, зауставе.
Ми знамо ко смо. И имамо право, као и сви други, да то саопштимо. А сваки покушај манипулације овим питањем, представљао би бруталан и недопустив цивилизацијски прекршај.
Слободно изјашњавање у години када је то и предвиђено, потврдило би демократски искорак наше земље и државе Црне Горе као наше заједничке куће.
Извор: ИН4С
