Од првог дана побуне наоружаних шовинистичких група 1991. године против СФРЈ, члана и оснивача Уједињених нација, медији па и „висока“ политика земаља Европске уније и САД, неуморно су бележили хронике нечувених злочина, уз безскрупулозну манипулацију жртвама рата, при чему су српске жртве просто игнорисане, а ако су понекад и поменуте, та истина је довођена у питање.

Драматичии завршетак једног суровог грађанског рата, који је вођеп уз обилату војну номоћ. пре свега Немачке и САД, изведен је путем друштвеног инжињеринга. За изазивање рата и сва злодела оптужена је Србија, без и једног веродостојног доказа; 80% злочина почињених у рату приписани су српским оружаним снагама (12% Хрватима и 8% муслиманима), па доследно логици архитеката друштвеног иижењеринга, цео војни и државни врх српских земаља (Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине) изведен је пред један протуправно формирани Трибунал у Хагу.

Од краја Другог светског рата у свету је вођено више од 200 ратова, међудржавних и грађанских, са крајњом свирепошђу и уз употребу недозвољеног оружја, у којима се број цивилних жртава пење на стотине хиљада: рат против Вијетнама, кога су повеле САД, рат Француске у Аджиру, Велике Британије на Фоклавдима, или савремени рат НАТО земаља против Ирака и Авганистана. Одговорност до данас није постављена ни у једном једином случају, а идеја о извођењу злочинаца пред међународни суд далеко је од реалности. Спонтано се намеће шггање зашто је тзв, међународна заједница толику пажњу посветила једном, у светским размерама, минорном грађанском рату на територији некадашње Југославије?

Одговор је прост; још је Сократ скренуо пажњу да се политика може дегенерисати у прљави бианис, а то је оно што се догодило на тлу некадашње Југославије. Медијском кампањом, лажима и неоснованим огпужбама требало је свету бацити прашину у очи, да би се прикрили сопствени злочини почињени широм Азије и Латинске Америке. Бројни аналитичари савремених збивања сматрају да је вирус материјалие и духовне корупције дубоко продро у унутрашњу и спољну подитику водећих сила данашњице, посебно у САД.

Ипак уз све уцене истина постепено избија на видедо. Мноштво књига и докумената објављено је о страдању српског народа, и како је то приметио Емил Зола, поводом Драјфусовог процеса: „Истина је кренула и ништа је више не може зауставити”.

Књига господина Миливоја Иванишевића припада том таласу. Аутор се прихватао мукотрпног посла, брижљиво је проналазио и бележио појединачне жртве и нестанак читавих српских породицау Сарајеву и његовој околини и што је најбитније скоро свака жртва је идентификована. У том светлу дело г. Миливоја Иванишевића од непроцењивог је емпиријског и теоријског значаја. Он нам открива мрачну страну рата у Босни и Херцеговини, брижљиво скривану од јавности. Изложене чињенице, прецизно и јасно, не само да оповргавају лажне оптужбе, него бациају светло на мрачну политику НАТО савезника.

У грађанском рату вођеном на територији БиХ, сарајевско ратиште је само једна епизода рата, где су српске жртве биле најбројније. Треба додати да обмана око сарајевских жртава није једина обмана у овом рату.

Када су вршене коначне припреме за склапање мировног уговора, високи представници САД дали су „чврста“ обећања политичком руководству Републике Српске, да ће сва три конститутавна народа бити третирана на равноправној основи, а затим су, на бази лажних података 30. августа 1995, и наредних дана, отпочели са бесомучним бомбардовањем цивилних и војних циљева Републике Српске, забрањеним врстама оружја, уз огромна разарања и уз бројне цивилие жртве. Мучан осећај овладао је српским народом, због нанетих неправди и лажних оптужби. Међутим, уз сав непролазан бол, из данашње перспективе, протекла збивања треба да допринесу освешћивању српског народа, отклањању заблуда о наводним „историјским савезницима‘ из Првог и Другог светског рата, који су тако здушно и свесно допринели трагедији српског народа у последњој деденији двадесетог века. Вештом дипломатском игром самоиницијативно присвојили су себи улогу врховног арбитра, у драми која се одвија на свим просторима.

Формирање историјског суда о рату на простору БиХ, за сваког иоле озбиљног научног радника, може да уследи. тек помном анализом историског процеса, који је довео до сукоба, повезивањем догађаја 1941 и 1991, у ширем историском контексту, раздвајањем легалне од илегалне силе. Ово утолико пре што територија Босне и Херцеговине није била „терра нулиус”, него саставни део државе чији је интегритет гарантован Повељом УН, а као гаранти појављују се некадашњи ратни савезниик Србије: САД, Британија и Француска.

Уместо да лаге артис изведу објективан суд, фокус рата свели су на две тачке: геноцид над муслиманима почињен од стране српске војске, у малом простору Сребренице, што је теоријски и емпиријски неприхватљиво и на убијање муслиманског живља у опкољеном Сарајеву. Срби ту као да нису постојали. Цела прича упакована је у богату амбалажу, која онемогућава сагледавање истине. Потврдила се и овога пута мисао Лава Толстоја: „Најбољи знак истине је јасноћа; лаж је увек накинђурена и замршена”. Ту јасноћу пружио нам је аутор ове књиге г. Миливоје Иванишевић.
Хвала му.

проф. др Смиља Аврамов

Извор: фејсбук Јован Маркуш