Др Анте Старчевић био је најпре Илир и Југословен. Писао је и у српским новинама у Војводини. 1851. тражио је место професора на Лицеју у Београду. Нажалост, нису га примили. Да су, не би било старчевићанства ни усташтва. Односно, данас би било на животу бар милион и по више Срба и Хрвата, а у земљи не би данас владао комунизам. А, што је, у првом реду, за жртве значајно, не би на хрватском народу било грозне мрље колективног злочинства извршеног над Србима…
Он се нагло пребацио из Илирства и Југословенства у тесногрудо, нетрпељиво самохрватство. Не би ни то морало довести до великог зла, да он томе самохрватском осећању није дао несрављену динамику, услед своје способности да патолошки, бестијално мрзи, у чему ће му после постати равни само Лењин и Хитлер. Спадао је дакле у ону врсту несрећних и опасних личности које воле своје мрзећи туђе, јер им љубав према своме није отсјај безмерне козмичке љубави према универзалном, Богу, васељени и човечанству…
Имао је успеха, јер није тешко распаљивати људске страсти. Требало је само двоје: преувеличавати значење и врлине Хрвата, а унижавати Србе. Он је ту успео. Нарочито кад се има на уму да је све оно што је међу Хрватима било ограниченог духа морало бити увређено илирисањем и југословенством, питајући се: „Па ваљда и ми Хрвати нешто вредимо?“ И појурило зато јатомице за оним који је говорио: „Вредите далеко више од других а нарочито више од ‘влашких свиња’…“. Старчевић је своје антисрпско учење изградио између 1860-70. г. Већ 1868. он пише у својим „Разговорима“:
„Напокон о Славосербих које мислите придобити. Они су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојег другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње ступањ разбора, ступањ ума, душевности, Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ и из њега не могу се дигнути…
Ово је смеће сужањах Еуропе, Азије и Африке. Но сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави, онако како н. пр. све свиње за блато…
Да се зброје све опачине свих злочинаца Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује или у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб…
Другом ником не би образ поднио ни приподабљати а камоли упоређивати Хервате са Серби, примеравати ову пасмину с народом који своје име ухађањем, невером, издајом, подлошћу не бијаше још укаљао…
Вешала за ову пасмину бијаху најстраховитија врста смрти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гњев преузети, они нису кривце вешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ па ти их испекоше…“.
Извор: Видовдан
