Пише: Ана Шафран, РТ

Европска унија поставила је Србији услов, могло би се рећи, ултиматум – да напусти Русију. Звучало је нешто другачије, али суштина је јасна:

–Србија би требало да се активније укључи у спољнополитички режим санкција ЕУ, што је један од елемената зближавања спољне политике у оквиру процеса приступања ЕУ, рекао је високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ на састанку са председником Србије Александром Вучићем.

Вучић, морамо му одати част, није подлегао провокацији, већ је одговорио сасвим нежно, дипломатски: „Што се тиче координације ставова Србије са декларацијама ЕУ у вези са разним политичким темама које се појављују у различитим земљама света, овде очекујем потешкоће“.

Генерално, питам се на шта је Борељ рачунао? Да су Срби потпуно заборавили историју и да су спремни као Украјинци да напусте своје братско вековно пријатељство ради чипкастих гаћица које се додељују свакој земљи која се придружује Европској унији? Или се, напротив, надао да ће се Вучић распламсати, оштро одговорити, а да ће истовремено бити могуће увести санкције против Србије?

Ипак, очигледно, ни прво ни друго. Званичници Брисела су у свом виртуелном свету, веома далеко од стварности, у коме је Европска унија највиша вредност, а санкције су једини могући начин комуникације са онима који не деле ову идеју.

Зашто Србија треба да се придружи Европској унији, која убрзано губи вредност у стварном свету, није јасно. Наравно, неопходно је комуницирати, трговати, а Русија такође сматра да политичке разлике не би требало да постану препрека економским односима. Али жртвовати свој политички суверенитет – због чега? За кога?

Сигурна сам да је бомбардовање Југославије злочин против човечности, за који ће НАТО у целини и поједине чланице алијансе ипак морати да одговарају. Као што је Немачка платила одштету земљама света погођеним Хитлером, све чланице НАТО мораће да плате штету Србији због тих ваздушних напада. Да, само је Црна Гора одбила било какву надокнаду када је напустила савезништво са Србијом и ушла у НАТО. Међутим, ако Београд жели то, ко ће то забранити?

Србији, наравно, није лако у тренутној ситуацији. Прво, у земљи делује добро храњен, богат и активан прозападни лоби. Понекад се питам, како то да је толико људи који су заборавили не само на вековно пријатељство са Русијом, већ на националне интересе уопште, не само у балтичким државама, него и у Украјини, Грузији, Јерменији, Казахстану, Белорусији и у истој Србији?

Запад је деценијама од распада СССР-а активно уложио милијарде долара у образовање нове елите у овим земљама. Образовни програми, „бесплатни“ грантови, а у стварности у потпуно прозападне медије, и зашто би се изненадили?

Да пропаганда не функционише, нико у њу не би улагао милијарде. Западу не треба да добије већину – не, довољна је активна мањина која ће доћи и направити револуцију. И тада ће већина бити приморана да то прихвати. У Украјини је пре две године већина гласала за Зеленског, који је обећао мир, јединство и руски језик. Ни једно обећање није испуњено, а следећи председник ће бити исти – једноставно неће смети да буде другачије.

Извор: восток.рс