Пише: Иван Милошевић
Након што је велики диктатор објавио да ће се борити за ДПС Црну Гору свим средствима и да му због тога неће бити мрско ни да оде у шуму, питао сам се ко ће добити задатак да теоријски осмисли свеобухватни отпор бившег режима новим властима. Који ће то лик добити задатак да разради детаље монтенегринског неокомунистичког манифеста, односно ко ће преузети улогу монтенегринског Че Геваре? Искрено, нијесам се надао да ће то бити Милорад Поповић, један од дворских књижевника великог диктатора! Надао сам се неком звучнијем и образовно поткованијем човјеку са значајним везама у свијету, посебно у Европи! Међутим, избор је пао на Милорада Поповића кога чак ни добар дио Црне Горе не чита и није му познато шта то он ради и пише, а да о региону или Европи и свијету и да не говоримо. Нови монтенегрински и ДПС Че Гевара већ на старту има озбиљан хендикеп, односно представља балканског и европског књижевног анонимуса, што ће умногоме ограничити домет његовог дпс-овског неокомунистичког манифеста.
Таман као аутор изненадио ме је садржај манифеста објављеног данас, на дан Васкрса у једном ДПС медију. Уколико сам га добро схватио његова суштина је да се у Црној Гори припреми организован културни и политички отпор, да се у тај фронт упрегну сви медији, квазиинтелектуалци и остали теоретичари, да се на гомилу скупе све НВО које подржавају бивши режим, осносно њихово схватање црногорског евроатланстског и миленијумског идентитета и да се све то представи међународним организацијама. План манифеста и оргнизованог отпора је да се све битне међународне адресе упознају са, како они кажу, уништавањем и расподајом црногорског идентитета и његовим утапањем у српски свијет. Нови Че Гевара или нови Милован Ђилас сматра да ће организовани притисак новог покрета отпора на међународне факторе спасити Црну Гору од новог Версајског уговора који су овога пута координисано припремили и на дјелу спроводе Здравко Кривокапић, СПЦ, Београд и Москва!
У поменутом манифесту фрапантна је доза мегаломанства и безразложне одбрамбене агресије и страха од Срба. Када човјек чита нови манифест новог Че Геваре има утисак да су на малу Црну Гору од пола милиона одраслих становника пушке упериле све највеће свјетске силе које су под контролом, кога другог, него Београда и Москве. Толико уздизање мале Црне Горе на престо свјетског проблема а приори ускраћује тој тези свјетски значај, јер ради се о једном унутрашњем проблему једне државе која је у свјетским демографским и политичким оквирима статистичка грешка. Међутим, таман колико је Црна Гора мала, толико је велики фанатизам који се заговара у одбрани тобожње нападнуте Црне Горе! Нови Че Гевара и његови налогодавци очигледно да су након 30. августа изгубили политички и демографски компас у некој црногорској Булоњској шуми и у њој траже оно што су прије једног миленијума изгубили, односно што су им испред носа однијели Немањићи и остали Срби!
И та фиктивна мегаломанија главни је недостатак новог монтенегринског манифеста. У склопу данашњих свјетских и бјелосвјетских дешавања тешко је очекивати да се неко од великих играча осврне на нове монтенегринске Че Геваре, Ђиласе, Моше и Кардеље. Велики су одавно одлучили да не виде мале, па ма колико се ти мали дурили да су велики и да без њих Сунце не би излазило. Стога, нови Че Гевара, Ђилас и Моша, пуштају стару плочу чије тонове мало ко чује чак и у Сарајеву и Загребу ( регионалним центрима за обуку нових монтегро-револуционара), а уколико се по томе јутро познаје, Брисел и остали центри међународне политике те тонове не само да неће препознати, него је велико питање хоће ли их и саслушати!
Ипак, све најбоље новим ДПС револуционарима. Увијек су ми биле симпатичне усијане главе које јуришају на небо иако знам да ће пропасти скроз-наскроз и да нема шансе да претекну и испливају из прљавих свјетских и бјелосвјетских вирова нове-старе свјетске политике! Међутим, јуриш на небо јесте дио црногорског карактера, како се на једном мјесту и појашњава у новом манифесту, али је жалосно што се овога пута иза тога карактера и као њихов темељ појављују људи који су за 30 година Црну Гору довели до просјачког штапа, узели за себе и своје све што се могло од ње узети и то прогласили јединственим патриотизмом. Тешко да такви могу да одоле свјетским политичким олујама, па и овој кошави која дува са Калемегдана и Малог мокрог луга!
