Пише: Иван Милошевић
Прије неки дан прочитао сам колумну Милице Пилетић у “Побједи”. Половина колумне је сјајна, сва у женском стилу, одише женском сентименталношћу и погледом на свијет. Живописно дочаравање свијета уочи рата деведесетих и једног професора и таман када мислиш да ће све да се настави у тој женској нарацији, одједном, негдје на средини, поменути колумниста као да је промијенио одјећу, односно из лепршаве једнодјељне хаљине ускочио је у круте мушке панталоне, испегланих ивица у чијем појасу цакли класични агресивни кожни каиш! Сва женска инстуиција, љепота, њежност и женска пружена рука претворила се у мушку бахатост, искључивост и немаштовити једностраначки поглед на свијет. Док први дио колумне краси красна женственост у другом дијелу на тацни је крута једностраначка, мушка и спартанска дисциплина. Претпостављате, ради се о класичном антисрпском тумачењу ратова деведесетих и политичких прилика у Црној Гори након њега. Умјесто симпатичног професора на сцену ступа велики диктатор, који се по оцјени колумниста у политици појавио тек крајем 90-тих, када је рекао историјско “Не” Слободану Милошевићу и када је сву историјску конотацију тог револуционарног дистанцирања, колумниста Милица почела да објашњава необразованом пуку у Србији. Потом се нижу сцене са литија и све кулминира са Владимиром Лепосавићем и кључним Миличиним ставом који у слободнијем преводу гласи – боли мене патка што један Србин остаде без функције!
Жалосни крај једне обећавајуће колумне! Жалосни закључци једне лијепо започете колумне и женског осјећаја свијета! Као да је почетак лијепог наратива у другом дијелу колумне замијенила површна, али бритка, партијска дисциплина и обавеза према новини за коју пише! Сва љепота почетног, тако да кажем, женског порока ишчиљела је у мушком шакачкостолашком обрачуну са Србима и неосјетљивости једне женске душе на српски поглед на свијет, Српство у Црној Гори и његов покушај да сачува себе од оваквих и сличних колумни!
Зашто жене које пишу у Црној Гори пишу већином мушки. Када прочитам текст Далиборке Пејовић или Тее Горјанц Прелевић ( има их и још) имам осјећај као да слова у њима сричу жене у прегломазним мушким одијелима, чији рукави лампарају око руку јер су предугачки и прешироки и као да у њима желе да покажу да нијесу оно што су, него оно што би жељели да буду, маркантни мушкарци у “мајбаху” са колоном полтрона за собом. Зашто Црна Гора нема своје Мирјане Бобић-Мојсиловићке, Душке Јованичке или Ведрано Рудешке колумне? Зашто у Црној Гори жене које пишу или су често у јавном животу желе да доминирају као мушкарци, а не као жене? Зашто сматрају да су њихови ставови, посебно актуелно-политички, јачи и убједљивији када их мушки саопште, него када су они интимно-женски, обојени мистиком женствености која је за мушкарце велика загонетка и изазов? Зашто и када крену путем те мистике, као поменута Милица, на пола пута скрену у мушку собу са јефтиним и тешким мирисом “бриона”?
Не знам зашто жене које пишу у Црној Гори не пишу женски, али знам да је то велика штета. И то не толика за жене, колико за мушкарце!
