Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Случајно, пре неки дан, ухватих на радију питање: Који вам је био најсрећнији дан у животу?

То случајно питањце, бачено у етар, нагнало ме је на размишљање.

Прво што сам помислила, било је – дан када сам родила ћерку.

После, док сам шетала куцу у парку, срећни дани су се само ређали пред мојим очима.

Дан кад ме је први пут ухватила за прст, па кад је добила први зубић, па кад је проходала. Кад је пошла у школу. Кад је завршила школу.

Био је то списак малих радосних догађаја који су сами наилазили, обасјани јарким сунцем носталгије, трчкарајући како су знали и умели, за мном по парку.

Било ми је довољно да помислим на питање са радија и да будем срећна. Пало ми је после на памет да одговор на ово питање увек произилази из нашег става о ономе шта нам је најважније.

Моја генијална пријатељица, која већ годину дана живи сама на селу, на питање који јој је најсрећнији дан у животу, одмах је одговорила: „Данашњи”

Није ми на памет пало ни неко спектакуларно заљубљивање, ни промоција књиге, ни бестселер листе, ни изложбе, ни било шта у вези са мојом каријером, ни комплименти, ни путовања, ни слатка птица младости, нити било шта из области физичког изгледа, ништа од тога. Моји најсрећнији тренуци, открила сам, везани су за мајчинство.

После сам питала другарице да ми одговоре на исто питање, али само једним тренутком из живота, и то одмах, без предугог размишљања.

„Кад сам се удала за Зокија.”

„Кад сам докторирала.”

„Кад сам победила на такмичењу у беседништву.”

„Кад сам освојила Килиманџаро.”

„Кад сам од свог зарађеног новца купила стан.”

„Кад сам се развела од оног идиота.”

„Кад сам оздравила.”

„Кад сам успела да после тридесет година поново обучем моју венчаницу.”

„Кад ме је Драган изненадио за рођендан путовањем у Шпанију.”

„Кад смо прославили 35 година брака.”

Записивала сам њихове одговоре, и поново узимала мобилни, и одлично сам се забавила, све време не скидајући осмех са лица. Све су те среће важне и личне и повезане са нашим доживљајима света.

А онда сам позвала моју генијалну пријатељицу, која већ годину дана живи сама на селу, окружена псима и мушкатлама.

„Који је најсрећнији дан у твом животу?”

„Данашњи”, одговорила је одмах.

„Зашто?”

„Зато што најсрећније жене, као и најсрећније земље – немају историју”, испалила је и почела да се смеје. „Зато што уопште не размишљам шта је било, и то је извор моје новооткривене животне среће.”

Мислећи само о томе што је рекла, села сам за компјутер и написала овај текст. И даље се смешкам. Каква дивна лекција.

Извор: Блог “То сам ја”