Пише: Проф. др Владислав Б. Сотировић, Вилњус, Литванија
Познато је да су комунисти настојали од покретања „устанка“ (и грађанског рата) прво у Србији (7. јула 1941.) а затим у осталим деловима окупиране Краљевине Југославије да придобију за сарадњу све патриотске и антифашистичке снаге без обзира на њихову политичку оријентацију, националну припадност или верско опредељење бар на основу формалних позива КПЈ али само под условом да дотичне структуре прихватају политичку платформу КПЈ и њену стратегију револуционарног преотимања власти. Међутим, око КПЈ на основама овакве платформе окупило се занемарљиво мало снага а нарочито из редова римокатолика (Хрвата и Словенаца) и то највише услед отворене колаборације римокатоличке цркве са усташким режимом у НДХ и пропаганде римокатоличког клера на челу са А. Степинцем али и услед злочина геноцида усташког режима над православним Србима и њиховом црквом који су чинили огромну већину у партизанском покрету.
Без обзира на овакво стање ствари, хрватски комунисти, укључујући и Ј. Б. Тита, су се константно трудили да ипак успоставе било какву сарадњу са римокатоличком црквом у Југославији (тј. у НДХ). Југословенско комунистичко руководство је било свесно значаја, моћи и утицаја римокатоличке цркве и Ватикана на верничке масе па је то био основни разлог за тражење сарадње без обзира на већ јасну колаборацију римокатоличког клера, укључујући и самог А. Степинца, са усташким режимом па и директним учешћем католичких свештеника, а нарочито фрањеваца (францисканаца), у усташким масакрима над Србима.
Ипак, оно што није познато широј јавности је то да је сам Ј. Б. Тито нудио 1943. А. Степинцу положај и функцију генералног викара партизанских формација преко свог специјалног изасланика. Овај детаљ је сам А. Степинац испричао јуна 1952. њујоршком адвокату Џејмсу Мареју који га је тада посетио у Крашићу где је надбискуп (сад већ кардинал) живео (био интерниран) у жупној кући након изласка из Лепоглаве (1951.−1958.). Дакле, Ј. Б. Броз је овај високи положај нудио особи за коју се тада увелико знало да не само фактички подржава усташки режим, политику и идеологију саучесничким ћутањем већ и активно учествује у покатоличавању (тј. кроатизацији) православних Срба – особи која никада није осудила усташки геноцид (фактички етноцид) над Србима.
Степинчев одговор се сводио на то да је у принципу прихватао Брозов предлог али само под условом да га сам папа Пије 12 постави на овај положај што се никада није догодило. Овде је битно истаћи да је Ј. Б. Броз одлично знао да је тада загребачки надбискуп Степинац већ био генерални викар геноцидне усташке солдатеске и да га је на тај положај поставио папа. Да је којим случајем дошло до реализације Брозове идеје са Степинцем, надбискуп би у том случају кроз своју функцију генералног викара објединио усташку и партизанску војску што би конкретно представљало наставак међуратне политичке сарадње КПЈ са усташким покретом Анта Павелића. Овакав Брозов предлог Степинцу указује да „маршал“ није нимало показивао поштовања према православним Србима који су чинили највећи део његове војске.
На крају, сматрам да је монсињора А. Степинца оправдано окарактерисао као „надбискуп геноцида“ италијански историчар и истраживач повеснице НДХ Марко Аурелио Ривели у својој монографији под истим насловом – “L’Arcivescovo del genocido”. Надбискуп је верно служио усташким идеалима не само за време већ и након рата а Ј. Б. Тито му је пружио руку пријатељства и сарадње за време исписивања најстрашнијих страница Другог светског рата у Европи. Степинац је, иначе, маја 1945. седео у почасној ложи заједно са В. Бакарићем и официром НКВД пуковником Раком на паради јединица Брозове и Црвене армије у Загребу.
