Протојереј-ставровор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије Црногорско-приморског поводом медијских најава потписивања Темељног угвора између Српске Православне Цркве и Црне Горе су, што је било и очекивано, изазвале читав низ реакција различитих субјеката и појединаца.
– Верни народ и поштоваоци права и правде су са радошћу примили ову вест. Сасвим логично, јавили су се и дежурни критичари, партијски или индивидуални, свега што се тиче СПЦ и верника у Црној Гори. Уочљиво је да нико од критичара будућег уговора није поставио питање досадашње, само у овом случају десетогодишње, дискриминације Српске Православне Цркве због чињенице да јој претходне Владе (од 2012. до 2020. године) нису омогућиле закључивање уговора са истим правима и обавезама као и у три уговора који су закључени са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом 2011. и 2012. године. Верујем да многима од критичара није позната пресуда Европског суда за људска права из Стразбура у случају ”Савез цркава Ријеч живота и остали против Хрватске” бр. 7798/08 од 9. децембра 2010. године. Противници уговора између СПЦ и Црне Горе су, ваља подсетити, углавном јавно декларисани противници постојања и мисије СПЦ у Црној Гори. Заклињући се у ”европске вредности” и ”одбрану националних интереса државе Црне Горе”, декларисани атеисти и црквомрсци сматрају да Црну Гору, када је у питању СПЦ, не обавезују ни Устав, ни закони, а ни пресуде Европског суда у Стразбуру. За њих дискриминација, иначе Уставом и законом забрањена, представља пожељно и идеално средство борбе против СПЦ у Црној Гори. Укратко, државе – чланице Савета Европе, а међу њима и Црна Гора, дужне су да, поред Устава, закона и других правних аката, поштују и доследно примењују међународно-правне акте које су ратификовале, али и пресуде Европског суда из Стразбура. И зато се лавина напада на будући Темељни уговор између СПЦ и Црне Горе првенствено мора посматрати као напад на европске и цивилизацијске вриједности – наглашава Џомић.
Он истиче да краткоћа памћења увек узима свој данак.
– Ако је икоме од критичара будућег уговора познат његов садржај онда су то политичке партије које су од 2012. до 2020. године конституисале извршну власт у Црној Гори (ДПС, СДП, СД и остале).
Џомић подсећа да је 20. априла 2012. године, после закључења уговора са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом, Влади Црне Горе је од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ, преко Митрополије Црногорско-Приморске, званично достављен Нацрт темељног уговора између СПЦ и Црне Горе, а он био извршилац тог послушања.
– Вреди се подсетити да је премијер Игор Лукшић 2012. године отворио дијалог са СПЦ ради закључивања Темељног уговора, али је тај процес из политичких разлога обустављен. После тога, Влада тадашњег премијера Мила Ђукановића је, преко Министарства за људска и мањинска права, половином фебруара 2015. године поново покренула дијалог о истом питању, али је и он из политичких разлога обустављен, односно дијалог је замењен дискриминаторним Законом о слободи вероисповести 2015. године. А након свега тога, после усвајања Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница 27. децембра 2019. године, претходна Влада премијера Душка Марковића је, ради прекида молитвених литија, јавно позивала СПЦ да закључи уговор. Став Цркве је био јасан: прво измена дискриминаторних одредби из Закона, па онда закључење уговора! Никада нико из тадашњих владајућих партија није помињао транспарентност на коју се сада позивају. Јавност се са садржајем три до сада закључена државно-верска уговора увек упознавала након њиховог закључивања и то је лако проверљиво. А сада се превремена транспарентност тражи само за уговор између СПЦ и Црне Горе који у обиму права и обавеза ни у чему не одступа од три уговора које је Црна Гора до сада закључила! Сходно Уставу Црне Горе, Влада води спољну и унутрашњу политику и то је једна од њених изворних надлежности. Наравно, она сноси и одговорност за вођење спољне и унутрашње политике. Транспарентност у овом и сличним случајевима подразумева доступност закљученог уговора јавности и она, након закључивања уговора, мора бити испоштована. Уосталом, то је и нормирано у уговору! Државно-црквени уговори, важно је да се и то зна, не подлежу никаквим јавним расправама пре њиховог закључивања, а посебно не подлежу ”усаглашавању са домаћом заинтересованом јавношћу”. Уговор је, у овом случају, двострани правни акт који подразумева сагласност воља страна уговорница чији се међусобни односи уређују, а не апстрактне јавности у чија се права и обавезе уговором не задире. По тој логици, сваки уговор државе Црне Горе би се морао слати на ”усаглашавање” са неком јавношћу, а то у пракси значи да би ретко који уговор Влада могла и да закључи. Крајње је неукусно да се у овом случају тражи ”предуговорна” транспарентност и то од оних политичких чинилаца који су са садржајем тог акта упознати још 2012. године. Да не отварам питање оних уговора које су данашњи критичари прогласили тајним у правном смислу, а у друштвеном смислу огроман број уговора који нису имали ознаку тајности фактички учинили тајним и недоступним јавности чак и по Закону о слободном приступу информацијама – закључује Џомић.
