Иако је Црна Гора имала штампарију само тридесет и осам година послије генијалног Гутенберговог изума, иако је у шеснаести вијек загазила са књигама, првим које су штампане на словенском југу, требало је да прође пуних 378 година, па да добије и своје прве државне новине. И тада, то је било знатно прије свих осталих на Балкану, а ни у цијелој Европи нема много оних који се могу похвалити тако дугом непрекидном и свијетлом традицијом. Умио је млади и предузимљиви црногорски књаз, Никола И Петровић, да осјети значај и важност новина и није жалио ни блага ни труда да нађе праве људе за такав подухват. Избор је пао на Јована Сундечића и Сима Поповића — није му нимало сметало што су оба били “извањци”, рођени далеко од Црне Горе — Јован Сундечић, издавач листа, свештеник, пјесник и велики хуманиста, родом из села Голињева код Ливна, и Симо Поповић, већ афирмисани књижевник, Сремац, којега ће Књаз Никола касније прогласити војводом и након ослободилачких ратова га поставити за гувернера у Улцињу.
И један и други су већ имали солидно искуство у прављењу новина (Сундечић је у Задру већ покретао и уређивао неке листове, потом и на Цетињу као књажев секретар, уређивао годишњак “Орлић”, а Поповић је прије одласка на Цетиње, у Земуну уређивао политички лист “Народни пријатељ”). Стога није ни чудо како је 23. јануара те 1871. на Цетињу осванула новиан којој би у многим елементима и данас било тешко наћи ману. У том првом броју “Црногорца” “листа за политику и књижевност” (како се истиче у поднаслову), у уводнику је, поред осталог, речено и ово: “Својијем јунаштвом и необичнијем пожртвовањем за слободу своју, црногорски је народ чувен и прослављен у цијеломе свијету. Беспримјерна борб његова за златну независност голијех стијена својијех, бјеше до сада једини начин, којим се он дао чути међу браћом својом и у туђини. Заузет скоро непрекидним војевањем противу непријатеља своје независности и притијешењен сиромаштвом, не могаше се прихватити онијех срестава, која отварају пут својему и страному свијету, да га у истину познају и која подижу у земљи опште благостање…
Да би, дакле, створили прилику, да боље позна Црну Гору и страни свијет, који често грубе неистине доноси и њој, а и нашему свијету, који живо осјећа потребу ту, излазиће од новог љета на Цетињу нов и први лист за политику и књижевност под називом ЦРНОГОРАЦ.” Тешко је и замислити како су се све довијали и на какав су начин Симо Поповић и Јован Сундечић окупљали сараднике и добијали текстове чак и из самог Париза, али је по садржају листа већ од првог броја јасно његово одушевљење напредним идејама, од оних које су проповиједали париски комунари до оних које је пропагирао Светозар Марковић у свом “Раденику”. Напредне, слободарске и слободоумне идеје, наглашено су провијавале и у текстовима сарадника и дописника “Црногорца” из других европских центара од Румуније, Бугарске, Мађарске и Аустрије, до сјеверне Италије и Русије (међу сарадницима “Црногорца” било је и наших људи — печалбра који су и тада одлазили преко океана на крваву зараду по америчким рудокопима и канадским шумама).
Уз то, “Црногорац” је имао и свој књижевни подлистак под насловом “Црногорка” (што се може сматрати претечом књижевних листова у Црној Гори) у којем су се појављивала имена и дјела најпознатијих и најнапреднијих књижевних стваралаца из разних крајева Југославије и Европе. Наравно, оваква орјентација и утицај који је од првог броја остваривао “Црногорац”, нијесу остали незапажени нарочито у сусједним Аустрији и Турској, које у фебруару 1873. године, забрањују растурање листа на својим територијама. То је значило и коначно гашење листа јер је “Црногорац” највише читалаца имао управо у тим крајевима. Симо Поповић и Јован Сундечић, међутим, не посустају. Већ у априлу те 1873. године, они покрећу нови лист под насловом “ГЛАС ЦРНОГОРЦА”. А колико је он био “нови-стари” лист, сасвим отворено и недвосмислено је речено већ у првом броју листа: “Ко познаје ‘Црногорца’, познаће и ‘Глас Црногорца’…”
Иако је номинално био владин лист, и “Глас Црногорца” баштини слободоумље које је било карактеристично за лист који му је претходио. На његовим ступцима ће се, поред осталих, појавити и, за оно — а и за ово вријеме, величине какви су Милан Костић, Васа Пелагић, Вук Врчевић, Јован Сундечић Змај, Љубомир Ненадовић, др Лаза Костић, Валтазар Богишић, Јован Павловић, Стјепан Митров Љубиша и други. А у књижевном подлистку који наставља традицију “Црногорке”, објављују преводе Толстоја, Тургењева, Љермонтова, Горког, Сјенкијевича, Золе, Ровинског, Симе Матавуља итд. “Глас Црногорца” излази до октобра 1877. године. Тада, баш као и неколико пута касније, прекида са излажењем због ратних дејстава, а посљедњи број се појављује 18. јуна 1922. године у Неију код Париза, гдје се краљ Никола био склонио са дијелом владе и дворске свите. “И ‘Црногорац’ и ‘Глас Црногорца’ имају југословенски карактер и по прилозима које су доносили и по уредницима који су их уређивали” — пише др Нико С. Мартиновић у својој књизи ‘Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493-1945’ — и истиче да су за преко педесет година излажења ова два листа само три уредника била из Црне Горе, а да су сви остали ‘били из разних крајева српских и хрватских земаља.’
Уз све већ речено, уз констатацију да су издавач и главни уредник у потпуности одржали обећање о отворености новине и њеном дјелању да истина о Црној Гори продре у свије (“Глас Црногорца” је, рецимо, у оно вријеме имао сталне дописнике, па преко њих, дакако, и тврду везу са свијетом, у Трсту, Скадру, Требињу, Загребу, Бечу, Лондону, Паризу, чак и у Њујорку), посебно ваља нагласити допринос “Гласа Црногорца” у ослободилачким ратовима 1876-1878. Тада су сви европски листови користили и преносили извјештаје, информације и вијести “Гласа Црногорца”, што др Нико Симов Мартиновић тумачи и означава као прву црногорску новинску агенцију! У љето 1908. године, на Видов-дан, 28. јуна, на Цетињу се појавио и “ЦЕТИЊСКИ ВЈЕСНИК”, полузванични орган црногорске владе који је излазио два пута недјељно, а непосредан повод за његову појаву била је анексија Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Крајем прошлога вијека, фебруара 1898. године, и Никшић је добио своју штампарију, прву у унутрашњости Црне Горе. Био је то и почетак новинарства у граду под Требјесом.
Наиме, Акционарско друштво никшићке штампарије је само два мјесеца касније покренуло лист “Невесиње”, за који је владало изузетно интересовање, нарочито на територијама под Аустро-Угарском — Босни и Херцеговини и Боки. Овај “лист за политику и књижевност” уређивао је познати и искусни новинар и публициста Стево Врчевић, син Вука Врчевића, знаменитог сакупљача народних умотворина и великог пријатеља и сарадника Вука Караџића. “Невесиње” није доживјело други рођендан. И овај лист се угасио почетком 1899. године, пошто је Аустро-Угарска, погођена његовом антиаустријском политиком и расположењем, забранила његово растурање на својој територији. Покушавајући да доскочи цензорима из Беча, редакција “Невесиња” одмах покреће нови, врло сличан лист под именом “ОНОГОШТ”, али и он доживљава судбину сличну “Невесињу” — гаси се након годину дана. Занимљива је тврдња др Ника Симова Мартиновића да је ове листове тајно потпомагала црногорска влада која је на тај начин настојала да створи бедем и отвори фронт према Аустро-Угарској, а црногорско Министарство просвјете је директно помагало да лист допре до наше економске емиграције у Турској, Америци и Египту. Из овог периода треба споменути још три листа који су излазили у Никшићу — “НАРОДНА МИСАО” (уређивали је Јован Николић, Јанко Тошковић, др Јован Кујачић и књижевник Симо Шобајић), затим лист “ЗЕМЉОРАДНИК” и “ТРГОВАЧКИ ЛИСТ”. Сви ови листови су били кратког даха — излазили тек по који мјесец. Лист “Народна мисао”, појавио се, у ствари, као реакција слободних интелектуалаца у Никшићу на листове “УСТАВНОСТ” (излазио на Цетињу 1906. године) и “СЛОБОДНА РИЈЕЧ” (покренут у Подгорици 1907. године) — гласила црногорске владе, која је у њима бранила своју политику и устав проглашен 1905. године.