Пише: Горан Киковић

У свим школама на подручју Доњих Васојевића се сваке године обавезно организовала прослава Светог Саве. На прослави су се окупљали не само ђаци и родитељи, већ би то бивало велико народно славље, са гозбом и весељем.

Учитељи су користили прилику да кроз добро припремљене декламације ученика покажу шта је школа постигла у раду. На свечаности су позивани народни главари, али и представници турских власти. Веома често се појављивао кајмекан, па и миралај (војни командант). Учитељи су обично имали два програма – један за интерну употребу, а један за случај ако дођу турски представници. У присуству Турака обавезно се морала отпјевати турска химна, зв. хамидија. Бивши ђаци, који су учили уочи Балканског рата дуго су се сјећали неких стихова хамидије, преведене на српски језик.

”Дај, о боже, да нам живи свети султан хамис Хан и честити Вали паша и Хамди бег миралај!”

Друга варијанта хамидије гласила је:

“Дај, о боже, да нам живи Светли Султан Хамид Хан. Даруј руци добра цара Твоје крепке руке моћ, да над нама као отац мјесто тебе влада он!”

Турски предстваници на тим свечаностима обично се нијесу дуже задржавали, па би се онда приказивао онај други, прави програм, испуњен патриотским пјесмама и здравицама, гдје би се у диму и вреви, уз добро пиће и јело, заборављало на ропску стварност и бјежало из ње у привид дочаравања тако жељеног дана слободе.

У једном школском извјештају Главном школском надзорништву на Цетињу од 13.06.1894. године учитељ у Ђурђевим Ступовима, Ђорђије Бојовић, јављајући о испиту и прослави на крају школске године, каже поред осталог:

“У осам и по сахати дођу Г.Г. свештеници и Г.Г. са ућумата Беранског од стране турске и српске и општине вароши Берана са другим учасницима… У сахати девет уђу у школу, тад ученик четвртог разреда Н.Н. очита молитву, па онда сви ђаци одпјевају химну царску у част присуствујућих Турака, па онда у преносном смислу химну Њ.В…”

У истом документу говори се како су током године извођени излети у околину и како су ђаци те године, приликом једног од поменутих излета присуствовали откривању рудника мрког угља.

Испит на крају школске године, обично на Петровдан, обављао се обавезно. Том приликом, као што се види из напријед цитираног извештаја учитеља Бојовића, организовала се свечаност, којој су, поред ученика, учитеља, ђачких родитеља и уопште народа из околине школа, присуствовали и истакнути турски представници. Испит је био јаван. Обично се испитивало само по неколико ученика из свих разреда и свих предмета. Учитељ се врло озбиљно припремао за испит, јер су и народни главари и турски представници могли сами, ради пропитивања, да изаберу ученика кога они хоће, па и да сами понешто питају. Ипак, овом приликом није се радило о неком ригорозном испиту, већ управо само о манифестацији којом се радно и свечано у исто вријеме испраћа једна школска година, али ипак сваком учитељу било је итекако стало да ђаци јавно покажу шта су његовим и својим трудом постигли.

Главари и представници турских власти овом приликом често су ђацима дијелили поклоне у виду књига, па их и чашћавали бомбонама. Овај испит се на турском језику називао ресмен, а обављао се под контролом школског надзорника, који је у исто вријеме био учитељ у некој школи тога краја, али се истицао међу осталима својим знањем и бољим познавањем методике. Понекад би прошао горњовасојевићку границу и покоји школски надзорник са територије Црне Горе, који је тада бивао у обиласку адријевичких школа, те узгредно посјетио и неке школе на турској територији беранског краја.

Са турским властима морала се водити лукава игра и користити сва средства, не би ли се дозволилио какав такав рад школе. Морало се ласкати, подмићивати, крити везе које су одржаване час са Србијом, час са Црном Гором.

Ево једног документа који сликовито расвјетљава ондашње прилике у основној школи у Доњој Ржаници, а слична ситуација је била и у другим школама у Доњовасојевићком крају.

У “Цариградском гласнику” бр. 16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:

“Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св.Саву… Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија… Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…”.

Даље се у чланку каже:

“Пред многобројним народом из шест села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати “Шта је темељ народности”… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, месном надзорнику Сави Чукићу, а особити мух- тарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…”