Педесет година траје борба професора Комнена Бећировића за одбрану Његошеве капеле на Ловћену. Најпре, да се она спасе и не руши, а потом, после њеног обурдавања 1972. године од стране комунистичке власти, да се врати у првобитно стање. Језерски врх притиснула је грдосија Ивана Мештровића од 40.000 тона. Бећировић је често говорио да храм који није сачуван на Ловћену заувек је остао у нашој души, васкрсавајући у неколико места по српским земљама. А колико је Његош жив и на небу и на земљи, потврђују храмови, подигнути по узору на разрушену капелу на Ловћену, коју је он посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском.

Користећи своје везе у париским књижевним круговима, повео је Бећировић кампању за спас ловћенског светилишта. И прича о Његошу, његовом храму, нашла се на страницама великих светских листова као што су „Фигаро“, „Монд“, „Коријере дела сера“, „Сандеј тајмс“, „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, „Тајмс оф Индија“ или чак јапански „Асахи Шимбун“.

– Париз је у неку руку био престоница одбране Ловћена, да парафразирам наслов чланка Лоренца Бокија у Коријере дела сера: „Париз брани прах песника Његоша“ – подсећао је често Бећировић.

Ових дана у издању Института за српску културу из Никшића објављена је књига Комнена Бећировића „Пола вијека на служби Ловћенском олтару“, коју је приредио протојереј Јован Пламенац. Она је сабрала све што је Бећировић на српском језику написао и јавно изјавио борећи се за спас, а потом обнову Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, својеврсни сведочник те борбе.

– То је обиље материјала који смо, према жанру којем припада, сврстали у пет целина: ауторски текстови, беседе, интервјуи, саопштења и полемике. Књигу отварамо обраћањима Комнена Бећировића Блажу Јовановићу и Вељку Милатовићу, која су његов вапај да преиначе одлуку о рушењу цркве на Ловћену и изграде маузолеј уместо ње, и Миловану Ђиласу, који је тих година изашао с робије, да се огласи у западној јавности поводом Ловћена, пошто је на Западу био познат као дисидент, што је он одбио рекавши да се диви Мештровићу колико и Његошу и да не жели да буде схваћен као националиста – наводи у предговору Јован Пламенац. – Посебно друго писмо Ђиласу осветљава Бећировићеву личност одважног националног борца, утемељену на етосу косовског завета, сачуваном у Црној Гори. Потом следи његово писмо Андреу Малроу, грандиозној појави француске и европске културе, у којем га моли да се заузме код Броза да спречи злочин над Ловћеном.

Пламенац указује да књига излази на видело у време опет актуелизованог повратка Цркве Светог Петра Цетињског на њено природно станиште.

– Данас је Црна Гора раздељена на аутохтону и комунистичко-глобалистичку. У време аутократских режима Броза и Ђукановића, аутохтона Црна Гора трпела је идеолошко насиље и кроз њега културолошко, историографско, образовно, језичко, све до јуриздистичког. Најављено демократско устројство црногорског друштва отвара наду да ће и питање Његошеве капеле, која је и симболично и суштаствено, бити решено на праведан начин. У спровођењу те правде, књига Комнена Бећировића биће не само својеврсни уџбеник, него и неразрушиви бедем пред медијским неистинама, спекулацијама, бруталним насртајима на ловћенску светињу одрођених, идеологизираних Црногораца којима је мржња затворила очи да разликују грдило од лепоте, и ум да одаберу између Брозовог насиља и Његошевог завета. За очекивати је да она распали огањ јавних расправа у којем се догодио библијски сукоб антихришћанске против хришћанске цивилизације, богоборства против богољупства – каже прота Пламенац, подсетивши да је Бећировић својим животом спојио родна Љевишта у Морачи и Париз, али и својим делом спојио врхунске француске интелектуалце двадесетог века и светску јавност са Ловћеном, Морачом, Косовом…

– Божји храм, један од највиших Христових олтара света, стварно и преносно, овенчан највишом славом, сокрушише круну Црне Горе коју јој Петровићи оставише у наслеђе, раздробише, врх планине разорише и унаказише, злочин против природе и цивилизације починише, те онај грозоморни зиндан, мастадонско недоношче двају тоталитарних зала XX века, комунистичког и фашистичког, подигоше и на свету планину га навалише! Сваки пут кад видим тај призор, нимало не зажалим што сам силне године на ловћенски олтар принео, прво у његову одбрану, а затим у покушај његове обнове – написао је Бећировић у тексту „Вика на владику“ на порталу „Творац града“.

Извор: Новости