Пише: Проф. др Владислав Б. Сотировић

Прекрајање истине о стварној ситуацији на југословенском ратишту 1941. г.−1945. г. од стране прокомунистички настројених британских информативних и војно-политичких кртица у разним британским институционим структурама, али поготово на „Радио Лондону“, у другој половини и фактички одлучујућој фази рата је можда чак одиграло и пресудну улогу по сам исход (грађанског) рата у Југославији. Ово стога јер су те британске кртице једноставно прекрајале истину са самог ратишта пласирајући неистине о диверзантским акцијама и успесима Брозових партизана против војне технике, људства и логистике Сила Осовине а у стварности се радило једноставно о акцијама и успесима Михаиловићевих четника, тј. званичне државне војске Краљевине Југославије – Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). Ипак, на основу оваквих лажних извештаја и информација британски војни и политички врх је могао да стекне погрешан утисак ко се стварно бори против Осовине у Југославији и да тој наводно активно борбеној страни пружи сву помоћ за наставак те борбе а исту ту помоћ ускрати оној страни која је према овим извештајима и информацијама била или наводно пасивна или је ступила у отворену колаборацију са окупатором. На жалост, тако је и било уз опаску да је америчка информативна служба (OSS/CIA) тачно знала ко је ко у Југославији а нарочито ко се бори против кога и за шта, али се у британску политику према зараћеним странама у Југославији није мешала с обзиром да је Југославија препуштена британској зони утицаја како за време тако и након рата што је био случај и са суседном Грчком.

Антисрпска политика британске владе се од почетка самога рата па до његовог коначног завршетка јасно уочава у неколико сегмената али је онај прохрватски био пресудан. Лондон је, наиме, директно и индиректно стао на страну оба хрватска војнополитичка покрета – усташа Анта Павелића и комуниста/партизана Јосипа Броза Тита. Колатерална штета су наравно били равногорци Драже Михаиловића, Србија и Срби уопште са обе стране Дрине. Ова антисрпска и крајње прохрватска политика Лондона се јасно уочава по питању хрватског и бошњачког геноцида над Србима у оквирима усташке НДХ. Верификација овог геноцида од стране Лондона се може пратити најкасније од 26. септембра 1941. г. (дакле након више од пет месеци од почетка затирања Срба и православљана просторима НДХ) када је југословенски посланик у Цариграду/Истанбулу, Јован Ђоновић, послао телеграм о усташким (хрватско/бошњачким) покољима српских цивила у НДХ председнику југословенске владе у избеглиштву генералу Душану Симовићу. У телеграму се Ђоновић залагао да се мора под хитно нешто урадити да се спречи:

„…ово истребљење српског народа – ја видим као озбиљну могућност само бомбардовање Загреба, па онда других градова Хрватске, са обавештењем да ће се бомбардовање наставити, ако не престану свирепа уништења Срба“[документ (телеграм) је наведен према: Васа Казимировић, Србија и Југославија 1914−1945, књига III, Крагујевац, 1995, стр. 833−834].

Овај предлог је био рационалан, моралан и једино изводљив са техничке стране. Наиме, није било тада ни једне друге војне силе која је могла да заустави хрватско-бошњачки садистички пир према Србима у НДХ а до тада је побијено на најмонструознији начин више од 200.000 Срба и за ове покоље су знали и Вашингтон и Лондон. Усташка власт у НДХ се, дакле, тада није могла уразумити нити зауставити било каквом копненом инвазијом већ само директним ваздушним ударима споља а за овакве операције су једино били технички опремљени Британци, тј. Британско краљевско ваздухопловство (RAF) које је имало своје базе на Медитерану, превасходно на Малти, из којих је могло веома ефикасно да делује. Предлог је био заснован на претпоставци да ће се усташки режим уразумити након првог или другог озбиљнијег бомбардовања њиховог главног града па стога наредна бомбардовања не би ни била потребна. У сваком случају, Хрватима се пружала шанса да избегну веће жртве својих цивила и већа разарања својих градова. Жртве би уосталом биле далеко мање од до тада покланих Срба од стране хрватског и бошњачког ножа. Да се потсетимо да су овај систем веома успешно применили Американци августа 1945. г. над Јапаном. Након другог атомског бомбардовања (Нагасаки) Јапан је престао са ратом, тј. капитулирао.

Руководећи се овом рационалном и хуманитарном логиком, генерал Душан Симовић је почетком месеца октобра 1941. г. коначно и званично затражио од стране британског Министарства спољних послова (ForeignOffice) да изда потребне директиве својој војној команди (тј. Краљевском ратном ваздухопловству) да се изврши, за почетак уразумљавања усташког режима, бомбардовање Загреба. Ентони Идн, министар спољних послова Велике Британије, у принципу овај предлог није одбио, али је са формалне тачке гледишта изнео мишљење да је план тешко изводљив. У исто време, његови најближи сарадници, тј. саветници, су се жестоко супротставили овом предлогу уз следећа два објашњења:

• У случају бомбардовања хрватских градова (тј. насеља са етничким Хрватима),усташка Хрватска би се чвршће везала за Немачку и Италију (тј. Силе Осовине), и
• Бомбардовање главног града НДХ би сигурно однело многе животе цивилног пучанства укључујући и оне који су прозападно настројени.

Стога је Министарство спољних послова Велике Британије издало наређење свим британским мас-медијима (тј. јавном медијском информативном сервису) да се у извештајима о покољима Срба на простору НДХ не употребљава термин „Хрвати“ (у смислу кољача, тј. оних који врше злочине) већ искључиво термини „усташе“ и „франковци“[Архив Војноистроријског института, Београд, Ф.О., Збирка Ј. Марјановића, 1-1-5]. И овде долазимо до кључа за разумевање британске политике према НДХ: Орме Сарџент, стални подсекретар у Форин Офису и први заменик Ентони Идна (дакле други човек британске спољне политике) изражава сумњу у тачност информација да те масовне злочине геноцида над Србима (Покољ) чине баш Хрвати већ је вероватно да их чине окупатори Немци и Италијани. Стога је недопустиво да се етнички Хрвати кажњавају масовним бомбардовањем њихових градова за нешто што чине страни окупатори, тј. страна војска. Главни адут Орме Сарџента је била чињеница да те информације о масовним покољима Срба од стране Хрвата и „хрватског цвијећа“ – херцегбосанских муслимана, долазе са српске стране [Васа Казимировић, Србија и Југославија 1914−1945, књига III, Крагујевац, 1995, стр. 835].

Уколико проанализирамо горе наведене ставове британске дипломатије о страдањима (“Покољу”) Срба у НДХ долазимо до следећих закључака:

• Главни разлог зашто се НДХ не сме бомбардовати је бојазан да ће се у том случају чвршће везати за Силе Осовине што ће бити на штету савезника из табора антифашистичке коалиције. Ова примедба је изречена почетком октобра 1941. г. Међутим, као што је познато, и без тог бомбардовања НДХ је како је време пролазило постајала све чвршће и чвршће везана за пре свега Берлин до самог краја рата да би рат завршила буквално као највернији немачки сателит који је ратовао читаву седмицу након немачке капитулације. Другим речима, како су се низале победе Савезника на Афричком, Источном и Западном фронту тако је НДХ постајала све више и више верна Берлину и без икаквог савезничког бомбардовања етнички хрватских градова. Британци, међутим никада до краја рата нису променили свој став о могућности евентуалног бомбардовања НДХ иако су знали да је ова геноцидна творевина верни сателит Берлина, да се покољи над Србима настављају и да те покоље чине баш Хрвати и муслимани а не Немци и Италијани. Чак шта више, на Титову иницијативу, а на основу споразума са В. Черчилом, у пролеће, лето и јесен 1944. г. се од стране британског ваздухопловства врши систематско бомбардовање и разарање српских градова са обе стране Дрине: Бања Луке, Книна, Београда, Лесковца, Ниша, Крагујевца… Једини „хрватски“ град који је бомбардован био је Задар, тј. италијанска Zarra. Овај севернодалматински град је од стране савезничке авијације (примарно британске) тешко бомбардован неколико пута а бомбардовање града је отпочело крајем 1943. г. Пре Другог светског рата се Задар налазио у државном саставу Краљевине Италије да би га НДХ анектирала у септембру 1943. г. након италијанске капитулације. Град је све до средине 1945. г. био насељен јасно претежном италијанском већином а и историјски је припадао Италији, тј. Републици Венецији. У војном смислу, Задар је био крајње безначајан тако да су једини циљеви британског разарања града били не војне већ политичке природе: уништити италијански карактер града како би се након рата Задар могао припојити Брозовој Хрватској као „етнохрватски“ град. У случају бомбардовања градова у Србији 1944. г. (“Ratweek”/“Недеља пацова“, 1.−7. септембар 1944. г.) циљ је био такође искључиво политичке природе: олакшати Брозовим партизанима окупацију четничке, домаћинске, либералне, демократске и пре свега патриотске Србије у јеку партизанске агресије на родољубиву и антикомунистичку Србију са територије НДХ.
• Као разлог зашто не треба бомбардовати Загреб, као и неки други град са етничким хрватским становништвом, наводи се повесно позната британска „брига“ за евентуалне људске жртве као и бојазан да ће се и оно мало прозападних Хрвата престројити на страну Сила Осовине. Међутим, у случају бомбардовања Задра није се водила никаква брига о италијанским цивилним жртвама а град је скоро сравњен са земљом доживевши каснију судбину немачког Дрездена, нити је уопште узиман у обзир моменат да би се због бомбардовања прозападно оријентисани Италијани могли изгубити за савезничку ствар. Исти резони нису важили ни у случају разарања српских градова 1944. г. али очито јесу у случају могућности бомбардовања етнички хрватских урбаних насеља.
• Ако октобра месеца 1941. г. некоме у британском Форин Офису можда и није било сасвим јасно ко то чини масовне покоље над Србима у НДХ (Немци, Италијани, усташе или Хрвати/Бошњаци), у шта чисто сумњамо, до краја рата је тај исти Форин Офис имао апсолутно довољно времена и тачних информација ко то стварно етнички затире Српство с леве стране реке Дрине и коначно у крајњем случају ко су и шта су те усташе, тј. њихов нацифашистички режим у Загребу. У случају Задра или Дрездена (у Дрездену је побијено фебруара 1945. г. у два дана бомбардовања више од 100.000 цивила) се из неког разлога није узимало у обзир да Италијани или Немци нису синоним за италијанске фашисте или немачке нацисте па су стога сви стављени у исти кош. То исто важи и за Јапанце из Хирошиме и Нагасакија међутим, у случају НДХ правила се дебела разлика између Хрвата/Бошњака и усташа а британска хуманитарна логика се у овом случају сводила на аксиому да је праведније пустити да се од усташке каме покоље још неколико стотина хиљада невиних Срба него случајно грешком убити из ваздуха једног јединог недужног Хрвата или муслимана. Да се подсетимо и на то да су се англоамеричке ваздушне базе како је рат одмицао све више и више приближавале Балкану па је тако и у техничком смислу било лакше, јефтиније и ефикасније бомбардовати НДХ из јужне Италије него нпр. са Малте. Али, уместо да бомбардују градове у НДХ са етничким хрватским становништвом са истих тих база у јужној Италији су узлетали британски бомбардери да бомбардују српски Книн, српску Бању Луку, италијански Задар и градове у Србији. Хитлер је бомбардовао Београд само једанпут (1941. г.) а Британци пет пута (1944. г.)убивши дупло више грађана србијанске престонице него Луфтвафе 1941. г.
• За поједине високе функционере британског Форин Офиса је очито било довољно да не поверују у масовне покоље Срба од стране Хрвата или хрватских усташа само зато јер су те информације долазиле са српске стране али су итекако веровали у Брозове приче о „колаборационистичкој“ Србији и „фашистичким“ четницима а које су очито долазиле са хрватске титоистичке стране. Невероватно је и то, да је неко у Лондону можда очекивао да им се шаљу редовни извештаји о хрватским покољима Срба директно из Главног усташког стана у Загребу или од Јуре Францетића, команданта усташке „Црне легије“, и то директно са терена.

На крају, не треба заборавити и то да је НДХ била и стварно независна држава у смислу пуног капацитета вођења своје сопствене унутрашње политике (покоља Срба) а не окупирана територија како је то тенденциозно представљао део Форин Офиса очито за своје политичке потребе како за време тако и након рата па стога етничкохрватски делови НДХ и нису никада бомбардовани од стране британског Краљевског ваздухопловства зарад наставка покоља над Србима.

Извор: погледи