Разговарао: Горан Киковић
Милан-Мане Вукајлов Цимбаљевић, је рођен 1944. године у Дапсићу код Берана. Основну школу завршио је у Дапсићу, а гимназију у Беранама. Завршио Вишу педагошку школу – група Математика. Радио у ОШ ”Радомир Митровић” у Беранама као наставник математике. Бавио се друштвено-политичким радом у омладинским, синдикалним и партијским органима. Добитник је више награда и признања. Слика портрете, поезијом се бави од ране младости. Објавио је збирке пјесама: ”Ђак и нешто”, ”Узми књигу”, ”Књигу узми”, ”Тражим човјека”, ”Горски зов”, ”Сунцогледи”, ”Грлице” и ”Колијевка”. Био је уредник листа за дјецу ”Искра”. Био је члан Савеза писаца аматера Црне Горе од 1978. Године. Објављује своје текстове у часопису ”Глас Холмије” и листу ”Пензионер”.
Члан је Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању-Андријевица, члан књижевне заједнице Југославије, члан Удружења књижевника Црне Горе, члан Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране и предсједник секције за Дапсиће. Изабран је 1. децембра 2019. године за члана Управног одбора Српског историјско-културног друштва ”Никола Васојевић”-Беране.
КИКОВИЋ: Господине Цимбаљевићу, познато је да сте објавили прву књигу ”Ђак и нешто”,1998.године, иако сте почели да пишете од младих дана, реците ми за ”Глас Холмије” шта Вас је навело да пишете поезију за дјецу?
ЦИМБАЉЕВИЋ: Свој радни вијек сам посветио школи и дјеци, а као просвјетни радник имао сам прилике да свакодневно пратим атмосферу коју стварају ученици и тиме се рађају инспирације за пјесму. То не може да се пропусти да се не запише. Такође сам из ђачких дана и свог дјетињства носио мотиве и сјећања која су тражила свијетло дана, што сам користио и објелоданио. Логично је било да једна збирка буде посвећена школи и ђаку. Збирка ”Ђак и нешто” је подијељена у три циклуса: Ђачке стране, Оцјене и Преписано са часа. Радња збирке је смјештена у школи, о ономе шта све тамо има, шта се ради и са киме се сарађује. Сами наслови пјесама о томе говоре, као: Школа у мом селу, Школско звоно, Табла, Дневник,Ђак,Распуст и друге. Ђак: у којој је порука са књигом се треба што више дружити, због ње се носи богатија глава. Пјесма Оцјене говоре о себи и њихове задње строфе едукативно поручују и гласе: Јединица: /Имајте више за школу воље/,/Мене снажи професора глас:/,/,/ „Сједи, доље, па научи боље“/, /од мене је знање једини спас./. Двојка: /Она је од јединице јача/, /бар за оно „реци а“/, / гдје је она, нема понављача/, /и само је довољан, јер је два/. Тројка: /Јасно треба знати побро/, /то сви знају истина је права/, /само једна оцјена: добро/, /свака врата откључава/. Четворка: /Од тројке је јача за оно – врло/, /њу добија добро знање и оштро грло/, /за успјех је јака и чврста/, /а показује се са четири прста/. Петица: /Треба да је јасно свима: само је одликаш прави/, /ко добро памћење има/, /и трајно знање носи у глави/. Све ово заслужује да буде записано. Ученици су радо тражили ову збирку. Збирка је жива слика школе. Илустрована је пригодним цртежима. Дјеца су изазов за пјесме, зато пишем за њих. За збирку ”Узми књигу” уважени пјесник, уредник и рецензент књиге, Радомир Премовић је, поред осталог, рекао: „… Мане Цимбаљевић, својом другом збирком пјесама Узми књигу, потврђује своју животну оријентацију: приврженост књизи и нескривеној жељи да и друге упути на то извориште знања што потврђује и афирмативни наслов ове стихозбирке. Иако професијом није везан за поезију (маНематичар је), лиризам и неуморно ишчитавање књига увјерили су га у блискост броја и ријечи. Он је у томе осјетио потребу да, тумачењем математичких релација на пјеснички начин, упућује младе у тако далеке а тако блиске сфере – поезије и математике.“
КИКОВИЋ: Ви сте у неким збиркама као: Ђак и нешто, Узми књигу, Горски зов и Грлице писали за најмлађе. Можете ли се сматрати Ви једним од најбољих дјечијих пјесника у Васојевићима и Црној Гори данас?
ЦИМБАЉЕВИЋ:Уочљиво је уопште да су пјесници и књижевници постали познати по једној или двије пјесме или књиге, рјеђе је са више. Као примјер је Десанка Максимовић: Крвава Бајка и Тражим помиловање, су најпознатије и оне симболизују Десанку. Ја сам стварао пјесме из више области у пет-шест збирки за дјецу и младе, које осликавају чари живота у свијету школе и приврженост књизи. Покушао сам да дочарам живот у свијету природе, лову, животиња, птица, пчела, башта, мириса биљака, врта и др. Све су пјесме и области изазовне и релативно добре. Уопште, свуда влада појам релативитета. Не могу себе сматрати најбољим дјечијим пјесником у Васојевићима и Црној Гори. О томе могу да суде читаоци. Посебно ме радује што је моја пјесма Учитељ уврштена у ђачки Буквар, да је дјеца читају и уче напамет. А то нешто значи.
КИКОВИЋ: У збиркама Тражим човјека, Сунцогледи и Колијевка писали сте за младе и одрасле. Реците ми значење тих наслова и тематику о којој сте у њима писали?
ЦИМБАЉЕВИЋ: За књигу је важан наслов, да звучи изазовно и подстиче интересовање читалаца. Наслов Узми књигу сваком је привукао пажњу, који упућује на то извориште знања. Стихозбирка Узми књигу је намијењена за читаоце свих узраста. Тражим човјека је добила назив по истоименој пјесми, коју сам посветио трагању за човјеком. Срећом се још налазим на том путу. Збирка садржи четири циклуса: Цијена времена, Бремена времена,Сјенка времена и Ведрине времена. Пјесме су озбиљне и разноврсног садржаја, углавном намијењене за одрасле. Стихозбирка Сунцогледије добила назив по пјесми Сунцокрети: /Коме дође ред-баци поглед/, /лако пред очи-далеко уочи/, /ред до реда-шума нереда/,/насмијано поље сунцогледа/,/сваки дан у вече утече-поново/,/-Сунце му његово/… Збирка је испуњена са 107 пјесама у шест циклуса: Башта школе, Башта боје,Башта ројева, Башта моћи, Башта стоногана и Башта зова. Ове баште наговјештавају тематику пјесама. О овим пјесмама је рецензент збирке, уважени пјесник Ратко Делетић, рекао: „Поетски простор у најновијој књизи стихова Цимбаљевића дјелује упечатљиво, лирски обасуто сјајем сунца. Писац чари природе преноси у поезију и буди радозналост код најмлађих читаоца. Он добро познаје дјечју радозналост, њихов однос према природи, свему ономе што их окружује. Пјесме су чисте, потекле са бистрог извора и чине богатство доживљаја. Музикалност и складност риме, такође, чине особеност овог познатог пјесника. Његова поетика заснована је на искуству живота, дјечјој психологији, њиховог трагања за новим сазнањима и игри. Пјесме су поучне, тајновите са пуно чари и досјетки. Са пуно искрености пјесничког дара дошли су ови стихови и чине право богатство наше књижевне баштине. Ова поезија населила је дјечје срце и тако траје, носе је у срцу читаоци који у њој откривају свој свијет. То је та радост коју је подарио Милан Цимбаљевић најмлађима“. Колијевка је збирка од стотинак пјесама. Једна њена строфа гласи: /Сањам кућу одшкринутих врата/, /сви смо вани-играмо се боси/, /опет видим колијевку од злата/, /од некуда Мајка у кућу уноси/. У њој, поред осталог, рецензент Дарко Јововић каже: „НА ПУТУ ДО УЗВИШЕНОСТИ. Из ужарене, стваралачке радионице пјесника и професора Милана Манета Цимбаљевића, ово је још једно успјело поетско остварење, упаковано у колијевку снова… Пјесник је као вјерни војник љубави, преко старих гусала и очевог штапа са очевом лулом до жала за великом домовином, топлио озебле дане, припремајући их за свијет снова, у коме сања шуму дјетињства и скривену златну колијевку, из које су излазиле генерације које трају. Из те колијевке је расла слобода и поетски занос Цимбаљевићевог надахнућа, наслоњен на мајчина плећа, или очеву руку, која се злати негдје у даљини, орошена животним занатима, још увијек милујући јутарња сунца и маште немогуће, израсле из дјетињег ока….“ Напомињем да имам објављених пјесама у лексиконима и монографијама просвјетних радника Србије и другим гласилима.
КИКОВИЋ: Господине Цимбаљевићу, Ви сте посљедњих деценија учествовали на многим манифестацијама посвећеним нашем језику и култури, односно, познати сте борац за српски језик и ћирилицу, а све Ваше књиге су штампане ћириличним писмом и српским језиком. Као просвјетни радник, да ли се залажете за повратак прогнаног српског језика из црногорских школа?
ЦИМБАЉЕВИЋ: Српски језик је мени матерњи, којим се служим и који сам изучавао у свом школовању и све до данас у раду као просвјетни радник и уопште у току свих потреба за писмено и усмено изражавање. Користио сам ћирилично писмо и све књиге и друге садржаје сам писао ћирилицом. Зато сам добитник награде и плакете Моја ћирилица од Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори за очување и његовање ћириличног писма. Залажем се и придружујем свим борцима за повратак прогнаног српског језика из црногорских школа.
КИКОВИЋ: Господине Цимбаљевићу, познато је да сте добитник више награда и признања за свој дугогодишњи политички рад. Која су то признања и шта Вам она значе?
ЦИМБАЉЕВИЋ: Признања и награде ми значе много. То добијају само најуспјешнији, најзаслужнији и најактивнији учесници у више сложених активности. Одликовања добијају они који посједују најморалније и најбоље особине на свим пољима и уложе највише рада у реализовању потребних задатака значајних за шире друштво. Мени награда није мотив за рад. Рођен сам у радно-васпитној и радно-активној породици. Од шест брата нас четири смо добитници више одликовања и признања савезног и других значаја, и то у мирнодопским условима. Као прву награду сам добио књигу Особењак од Ива Андрића, као најбољи ђак у школи на крају четвртог разреда основне школе. Такође сам добитник и: двије ударничке значке на радним акцијама;србрена значака Горана Црне Горе, пригодног ордена као командант бригаде састављене од војника у Ваљеву, на уређењу Беле Цркве; Три тома књиге Козара од Другог програма Радио Београда; Похвале ОНО Иванград; Похвале команданта Цивилне заштите Иванград; Похвале као резервни официр за постигнуте резултате. Најмилије моје одликовање је Орден за војне заслуге са сребрним мачевима од Предсједништва СФРЈ; Унапређење у чин мајора Војске Југославије; у школи награда Најбољи наставник у школи (велики зидни сат); више награда за успјешне резултате ученика на регионалним и републичким такмичењима из математике (за мене и ученике); два специјална признања, од којих је једно, са златном значком од Републичког одбора покрета – НАУКУ МЛАДИМА ЦРНЕ ГОРЕ; Признање од предсједништва Пчеларског друштва „Уљаник“ Беране; признање од Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца; Велика Повеља од Удружења књижевника, пјесника и умјетника, Срба из Црне Горе и расијања „Горска вила“ за велики прегалачки рад у васпитном образовању младих генерација, очувању ћириличног писма и српског језика у православној васељени и прије поменута награда Матице Српске – МОЈА ЋИРИЛИЦА и још нека признања.
КИКОВИЋ: Господине Цимбаљевићу, на крају, шта би сте ви рекли о Гласу Холмије?
ЦИМБАЉЕВИЋ: Желим да се захвалим „Гласу Холмије“, Издавачком савјету и одговорном уреднику, који су од првог броја објављивали моју поезију и друге садржаје и дали ми подршку за сарадњу. Редовни сам читалац ”Глас Холмије” од првог до ево 46.броја и са великим пијететом читам и разгаљујем душу Вашим и нашим часописом, јер је тематика фасцинантна, свака област је садржајна, заснована на историјским чињеницама, поткријепљена архивском грађом, научна, провјерена, и утврђена научном истином. Посебно ме одушевљава то што је уредник, новинари и публицисти велики моји пријатељи и врсни познаваоци свог заната. Читалац да би знао какав је часопис мора га прочитати, а посао је издавача да то максимално одради,но слажем се да је то проблем материјално-финансијске природе ,да би се повећао тираж, и доставиле новине до читалаца потребне су веће паре него у сваком случају одајем признање главном и одговорном уреднику Горану Киковићу,који је по мојим сазнањима и уредник,и менаџер и дистрибутер што му сложићете се није лако.
