Пише: Д. Бокан
Она је, та наша непозната сународница, оставила запис на зиду система јасеновачких конц-логора, који гласи:
”Не кос’, драги, траву покрај Саве,
Покосићеш моје очи плаве!”
Тај запис је ова несрећна млада Српкиња оставила СВОЈОМ КРВЉУ ЗАПИСАН, да вечно јечи и одјекује у времену и вечности. Ко на ово не заплаче, тај није човек, у најмању руку. А још мање Србин.
Можете ли да замислите њено последње сећање на свог драгог (можда већ убијеног) и потребу да за собом остави поруку њему и свима нама. Потребу да читав свој живот преведе и преобрази у ова два дирљива стиха, њеном крвљу уписаних.
Њене сузне ”очи плаве” тако, ипак, живе и до данас и заувек, не само у небеским висинама, већ и међу нама, који још задржасмо српско срце у грудима.
И кад год косили високу траву у старом завичају, требамо то да радимо пажљиво, као да милујемо одавно мртво тело наше невино погубљене плавојке из ”њихове лијепе” НДХ. И тако исто са свим другим плитко сахрањеним телима, баченим у неку рупу и поливеним живим кречом – са свим тим нашим плавооким, и црнооким (и с очима боје кестена) девојчицама, дечацима, бебама, девојкама и младићима, мајкама очију исушених плачем због отете и побијене им дечице…, са мојим вечно младим ђедом Ђуром и његовим оцем Душаном (млађим него сам ја сада)… и свих другим страдалницима које наша оштра коса треба да нежно избегне, пошто их она што припада неуморној Смрти, нажалост, није прескочила…
”Не кос’, драги, траву покрај Саве,
Покосићеш моје очи плаве!”
Не брини мила наша.
Заобићи ћемо, као светињу, место твог погубљења и нећемо опростити твојим исцереним џелатима и мучитељима. Нећемо им допустити, никада више, да се (онако као тада) демонски иживљавају на слабијима од себе, незаштићенима и препуштеним својој страшној судбини.
Ко зна какве су све језиве слике у смрт и вечност понеле та два твоја ока плава, али да је уз Тебе био лично Спаситељ – у то сам сигуран, као у нешто непорециво и сигурно.
Тебе силујући и тукући, мучећи и касапећи, то исто су радили, истовремено, и Њему, ови крвожедни монструми из хрватског оживљеног пакла за Србе – који се, у другом (оном посмртном) полувремену њихових живота, праведно претворио у њихов сопствени, огњени пакао, у коме ће испаштати своје непокајане грехе, миленијумима и еонима.
Помолите се, сви, за ову нашу плавооку безимену сународницу, која је, сопственом крвљу, у та два стиха, постала једна од највећих Песникиња српске историје.
И запамтите тај њен крвави логорски ”графит”, да вас вечно подсећа на оно што се не сме никада заборавити!
Разумети да главна тема историје Другог светског рата за Србе нису партизани и четници, него геноцид над Србима у НДХ.
Извор: ускоци
