Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Пре неколико дана, пријатељица ме је опоменула да сам ставила недовољно добру слику на друштвене мреже. Као, могла сам мало да испеглам боре између обрва, да уклоним сенке испод очију, да додам мало боје тамо где треба или да посветлим неке делове лица.

Била је у праву што се моје фотографије тиче – на њој изгледам тотално обично, са свим манама које оштро женско око може да примети. И коса ми је разбарушена, што је леп израз за немање фризуре.

Наравно да сам могла и да се очешљам, и да се нашминкам, и да направим фризуру, и на све то могла сам да употребим и фотошоп. Могла сам чак да променим и боју очију, то је бар данас лако. Можеш себи да смањиш и струк и да продужиш ноге – фотошоп јесте спас за оне који немају петљу да попут оноликих старлета обилазе хируге како би стварно извадиле ребра. Можеш, уз мало вештине, бити сан свих својих снова, на сликама.

Многи не схватају да је у несавршености посебност, карактер, истина и лепота

Али, ради се о томе да ја немам такве снове. Да будем савршена.

Дошла сам до закључка да особе које лудачки желе да савршено изгледају, имају у себи неки опасни, дубоки осећај недовољности, незадовољства собом. Наравно, није се лако данас одупрети свим овим ужасавајућим ултиматумима којима се тражи да изгледамо беспрекорно, исто као што изгледају понуђени модели на сликама, који су такође урађени, оперисани и фотошопирани.

Видим да је данас главна вест у свету да ПР тим Клои Кардашијан чини све да са друштвених мрежа скине њену нефотошопирану слику на којој има мало салцета на стомаку и на којој изгледа као свака нормална жена.

Јер, човек мора некада да изађе и напоље, међу свет. Мора да среће друге људе, живот се само привидно живи на друштвеним мрежама, стварни живот и поглед очи у очи, у ствари, једино је што се рачуна.

Не желим да ми у самопослузи комшије кажу да много боље изгледам на сликама. Не желим да чујем да сам фотогенична. Неупоредиво већи комплимент је кад ми неко каже да „уживо” много боље изгледам. Не желим да ико врисне од шока кад ме види уживо.

Јер, многи не схватају да је у несавршености посебност, карактер, истина и лепота. Да у несавршености и пристајању на њу, постоји, у ствари, једна мала, али врло важна борба за слободу да се буде нормално људско биће, измакло замци овог нарцистичког планетарног терора.

Извор: Блог “То сам ја”