‘-Ја сам Српкиња, поносна на свој народ и порекло, али она која не негира, већ поштује идентитет других, тако да моје српство не угрожава било кога. Такав начин размишљања наметнули су они који су тачно знали због чега им је тако нешто нужно, што су здушно подржавали поједини медији, који су зарад својих интереса, удобно спаковани у слугански клаустрофобични и ксенофобични свет, циљано распиривали нетрпељивост у Црној Гори и правили вештачке поделе, не либећи се да завађају, не би ли подржавали оне што воле да владају, уместо оних који би знали да владају и воде ову земљу ка бољитку сваког њеног грађанина.
Ово, у разговору за “Новости”, каже др Весна Братић, министарка просвете, науке, културе и спорта у Влади Црне Горе. Први пут једна Херцеговка села је у ову врућу фотељу, али је већ на почетку мандата као декларисана Српкиња дошла под удар црногорских националиста. Каже да је идеја којом се руководе у Влади изградња другачијег система вредности и друштва једнаких шанси у коме се “неће пребројавати крвна зрнца, већ ће препоруке бити знање, стручност, дораслост изазовима и професионализам”.
– Изгараћу за Црну Гору, коју ћемо сви безгранично да волимо, у којој ће, надам се брзо, бити пуно лакше обнашати и најсложеније функције и друштвене улоге, јер је логично да се сви окрећемо животно важним питањима, а не манипулацијама и дискредитацијама, на шта се губе силно време и енергија, док се занемарују поразни ефекти који деценијама обележавају друштвену стварност.
Зашто вас, упркос таквом ставу, “суверенисти” не воле?
– Волела бих, и заиста се трудим, да нисам добродошла ни код једних националиста, а нарочито не код оних који по овој дивној земљи промовишу највулгарнији шовинизам. Верујем да такви нису добродошли ни код оних који су их и побудили, као последњу сламку спаса, али треба им оставити простора и времена не би ли се, макар стидљиво, дистанцирали. Уверена сам да иза негативне кампање против мене стоје они којима је новац био мера патриотизма и који су током последње три деценије испразнили државну благајну својим незаситим апетитима. Иза таквих ниских побуда, непримерених витешкој и јуначкој Црној Гори, једино може стајати приземни интерес, слуганство или незнање. Шта год да је, нека време покаже у коме ће нарастати потреба да се мења, јер ово је нека “нова Црна Гора на коју ћемо морати сви да се навикнемо”, а не она коју су доживљавали као своју приватну својину, па сад, кад су видели да на њу још понеко има право, потегли су за својим јединим капацитетом – да демонстрирају примитивизам и бес. Све то није лепо и надам се да ће се ствари мењати – наше друштво треба да иде путем помирења. Трудићу се да им помогнем, у надлежности ресора на чијем сам челу је и култура.
Добили сте лично обезбеђење. Процењено је да вам је безбедност угрожена…
– На мени није да процењујем тако нешто, моја обавеза је да се у потпуности залажем у раду Министарства. Ако је АНБ проценила да ми је безбедност угрожена, то је већ ствар те службе, у шта не бих желела да се мешам било каквим додатним сугестијама. Чврсто сам решена да своју дужност обављам часно, да у свом мандату учиним све да испуним очекивања грађана који су гласали за промене и да на том путу не устукнем. Уверена сам да се ништа не би променило и да је процена АНБ била другачија, јер је моја жеља и тврда решеност да допринесем бољитку овог народа јача од свих отровних стрела које према мени одапињу господари страха и њихови верни апаратчици, којих очито има и више него што се показују, чим је безбедносна процена резултирала одлуком да ми се додели обезбеђење.
На који начин вратити Његошеву капелу на Ловћену?
– Ово је једно од питања која потресају и деле наш народ, а којег треба да се озбиљно стиде подржаваоци идеје оних који су је обурдали, уместо што се размахују претњама да неће дозволити да се поново направи. Живимо у Црној Гори у којој, ето, има и оних што не сматрају злочином то што је рушењем капеле уништен сакрални и културно-историјски споменик и оскрнављен Његошев гроб и завет!? Рушење капеле на Ловћену и голгота владике Рада који је у аманет оставио да почива у капели – јесу историјски догађаји према којима имам јасан став.
Његошева капела на Ловћену је и у доба комунизма била на грбу Црне Горе, још дуго и након што су је срушили, јер се тада није доводило у питање да је тај Ловћен са Његошевом капелом био и остао симбол истинске и праведне Црне Горе. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је оставио у аманет свом народу “да изведе Његоша из тамнице” и поново врати капелу на Ловћен.
Наравно, не смета ми Маузолеј на Ловћену и нека га тамо за све оне којима је он симбол и мера свега. Сви заслужујемо симболе које ћемо да поштујемо и светкујемо, зато не треба, тако хистерично, бити против могућег поновног подизања Капеле.
У црногорском школству заобиђени су многи велики српски књижевници. Како то променити?
– Не бих желела ничим да умањимо значај и квалитет савременог књижевног стваралаштва у нашој земљи. Постоји велики број савремених и читаних стваралаца из Црне Горе који декларативно припадају ареалу српске литературе и стварају на српском језику. Исто тако, постоје аутори из Црне Горе чији опус припада књижевностима осталих народа и све ово је легитимно и говори о културолошкој разноликости на овим просторима. Међутим, процес извесне маргинализације одређених писаца у школству траје већ дуго и он, будући да се често радило о изузетно вредним ауторима, неминовно наноси штету новијим генерацијама, сужавањем њиховог образовног видокруга и лишавањем опуса на којем би свеобухватније развијали свој систем вредности. Мој утисак је да грађани Црне Горе већински препознају тај погрешан корак у црногорском школству, као и да ће преовладати колективни став друштва да је вештачко наметање образовних маргина, посебно по политичкој основи, нешто што данас није потребно Црној Гори и њеном образовном и мултикултурном вредносном систему. Надам се да ће се стварати услови да наши програми за књижевност, у основним и средњим школама, не искључују велике књижевнике и писце на основу критеријума који не служе образовању ученика, за шта ћу се здушно залагати.
Избачене су чак и неке епске народне песме…
– Избацити из програма сегменте народне књижевности, који представљају део колективног бића и духовности многих народа на балканском тлу, искључити садржаје који су дубоко запретени у историјском памћењу неколико народа на овим просторима, може једино бити еклатантан чин искључивости, као и сувише уских погледа на профил данашњег ученика, на његове потребе да формира шира историјска и културолошка знања и степен информисаности у процесу едукације.
КАКО сачувати икону Богородице Филермосе?
– Икона је прошла необичан историјски пут, али се чувала вековима и нашла свој дом у Црној Гори. Погрешна тумачења представника раније власти, чијом одлуком се икона Богородице Филермосе чува у пећини, довела су до незадовољства наше цркве и блаженопочившег митрополита Амфилохија. Он је више пута истицао да ова велика светиња треба да буде у цркви. Надам се да ће се и то питање у будућности решавати у најбољем интересу наше цркве и заједнице, и у том циљу ћу поступати. До тада, верујемо да ће бити сигурно чувана и сачувана док се не нађе на најприроднијем и најправичнијем месту.
И Његошев “Горски вијенац” једва да је нашао простор у црногорским читанкама…
– Његош, са својим грандиозним опусом, представља окосницу културе народа, не само у Црној Гори, већ и у региону, па и шире, тако да је немогуће потиснути његово стваралаштво, његов лик и поруке народу са ових и ширих простора. Владика својим именом и делом представља културно знамење и вертикалу духовности и књижевности ове земље, тако да сви покушаји и настојања да се маргинализује лик песника и владара Црне Горе неће проћи. Верујем да је прошло време оних који, не само да су веровали, него су и све нас покушавали да убеде “да је историја почела даном њиховог уфотељења”. Све указује да мора предано да се ради, те да се окрене свака прашњава страница док се сагледају размене штете коју је, нарочито образовање претрпело у последњих 30 година и ту ће бити много тога што ће морати да се исправља.
Како заштитити културна добра Црне Горе од пропадања?
– Држава Црна Гора мора, свакако, да уложи још већа финансијска средства. То је процес у континуитету, као императив и у овом времену, те ће ресорно министарство, и Влада у целини, учинити све да очувају нашу културну баштину. На том послу имамо и врсне стручњаке, који ће дати свој максималан допринос и на плану нових изазова у очувању културних добара Црне Горе. Похара Народног музеја, у мери у којој су тачни до сада доступни подаци, није само брука за Црну Гору и њене грађане него, могло би се с правом рећи, и цивилизацијско застиђе. Међутим, она се, очито, уклопила у општу похару која је овде дуже време спровођена, због чега је скоро прећутно и прошла и само се спорадично спомињала. Уверена сам да ће тај незабележен преседан добити институционални одговор, како се нешто слично не би више никада поновило.
