Пише: Иван Милошевић
Да ли нам је слобода некуд побјегла? Да ли нам је нада негдје измакла из руку, пропала између малог и кажипрста и сурвала се у ништавило бесмисла? Да ли нам је нада да будемо људи постала баласт свакодневног живота, неки невидљиви терет који нам спутава руке, окива мозак и закива нас пред ТВ екране, портале, ријалите и друштвене смијурије! Тражимо ли наду тамо гдје она није, гдје је одавно побјегла, не остављајући за собом никаква трага да је ту уопште и била. Има ли наде за људе без наде, који је сваки дан чекамо да нам закуца на прозор и улети у собу са првим сунчаним зраком? Гдје се побогу изгубила та нада коју смо у јеку пандемије и људске анемије, крајем августа прошле године сами себи убризгали у душу, слијепили у сиве ћелије и претворили у основни смисао даљег живота? Има ли те наде или је то била само нада која је бљеснула једног тренутка, засјенила све оно што је било прије ње, али одмах потом утонула у мрак за који смо сматрали да је постао мање густ. Има ли наде за људе без наде и свијести да се из ове велике баре може изаћи на обалу, изнајмити сунцобран и лежаљку и без наочара погледати у Сунце и открити у том бљеску да наде има, да нам је на дохват руке и да дише својим плућима!
О нади је ријеч и то у свијету без наде. У свијету гдје се нико некоме добру не нада, него се унапријед одриче сваке наде да ће бити боље. Само му отежава живот који више и није живот, него нека имитицаја живота туђе планете и туђих робова који су обукли наше коже. У свијету у којем су нам сва могућа ограничења постала једини рамови живота и једини живот. Не једи ово и оно, не носи ово и оно, не говори то и то, не надај се ничему, натуци маску преко главе, ћути и слушај! И то оне који парадирају на ТВ екранима и шепуре своје љуштуре и хвале се њима како су подвиг њихове слободе и талента! У свијету и држави без талената сви постају таленти, а посебно они који нам из својих фотеља стварају парадигму новог живота талената који трају само до њихових врата, а када их отворе не само да остану без талента, него и без основног људског достојанства, јер се од њих траже да слушају и да се покоре! Има ли наде тамо гдје нема наде и да ли је баш то безнађе право тло за рађање наде?
Таман када помислиш да има наде, читав свијет се уроти да ти каже да је нема. То ти дође као “Добар дан” или “Помоз Бог”. Тај свијет без наде као да ти свако јутро зазвони на врата, уручи коверту у којој на великом бијелом папиру пише да наде нема и да је боље да се ничему не надаш, него да упалиш ТВ и накачиш се на интернет и постанеш тако дио свијета без наде!
Отужна меланхолија бесмисла оковала је наду и бацила у дубоке подземне тамнице и на руке и ноге набацила дебеле окове! Да случајно не помисли да отуда побјегне и бане међу људе!
Изгледа да сам протекла два дана превише гледао пренос сједница домаће скупштине. Безнадежни свијет безнађа или домаћи ријалити безнадежних политичара бивше власти који ти убијају и задњи трачак наде да је могуће овдје живјети као човјек!
