У хладу дворског бријеста, под чијом је круном по лијепом времену књаз Никола разговарао са својим поданицима деценијама, све док га је у љутњи на свог сина принца Данила посјекао 1914. године, иза Сарајевског атентата, разговарао је млади књаз Никола, уочи Видовдана 1867. године, на Цетињу, са својим војводама: Марком Миљановим, Миљаном Вуковим, сердар Јолем и морачким војводом Шолем, унуком војводе Мине Радулова Радовића. Млади књаз Никола, двије године иза смрти војводе Мирка, који се питао за све важне работе у Црној Гори, разговарао је и озбиљно и шаљиво са четворицом племенских главара у пријатној хладовини дворског бријеста. Војводе су сјеђеле на буковим трупцима, а млади књаз је шетао испред њих, обучен у барокно свитно одијело, са левором за пасом и припасаним мачем.
-Kакве сте ми то војводе, кад ти, Марко, ено Турци у Подгорицу, теби, Миљане, ено ти иг онамо у Беране, теби, Јоле, ено иг у Спуж, а теби, Шоле, ено иг онамо у Kолашин!?, прекорно, мало шалом, више збиљом, пита их млади књаз Никола, ударајући се књажевским скиптром по леђима и шетајући испред зачуђених војвода.
-А какав си нам ти, свијетли српски књаже, кад ти ено Турци онамо у Пећ, онамо у Ђаковицу, онамо у Призрен, онамо у Скопље, онамо у Прилеп!?, одговори му кучки војвода Марко Миљанов Поповић, држећи бијели брк, од младости, десном руком.
Млади књаз Никола ништа не рече на Марково жестоко питање, само се лупи скиптром по леђима, као да сам себе ћета од својих саговорника, и отиде у двор. Војводе се само згледаше, а Миљан Вуков рече Марку: “Што га наљути, Марко, жестоким питањем? Неће нама лако бити работати што канимо ако будемо љутили и не пазили овог главатог кицоша Господара?”
-Вратио сам му како је ваљало. Док будем умио да зборим, ником нећу остати дужан дужни одговор!, рече Марко Миљанов.
-Kолашинце потурице сам добио у насљеђе од бољих од мене, од мојих пређа, рече морачки војвода Шоле.
-Kолико сам посјекао мегданџија из Спужа и Подгорице, чуди ме што преостали не одоше у Шам, рече сердар пиперски Јоле Пилетић.
Није прошао ни пуни сат времена, а млади Господар се расположен врати код својих витезова. Мило им је било што се брзо вратио и што га љутња није дуго држала. Господар је прошетао испред својих витезова и насмијешен их упитао:
“Јесте ли вољни, жанаго, да чујете пљесну, којуу сам досад написао, а на коју ме нажестио мој трима (јунак) Марко Миљанов?” На то су у један глас рекли сви четворица: “Радо ћемо је чути, свијетли Господару!” Извадио је иза појаса карту са пљесном млади Kњаз и почео да чита:
“Онамо, ‘намо, за брда она,
Говоре да је разорен двор
Мојега цара;онамо, веле,
Био је негда јуначки збор
Онамо, ‘намо! да виђу Призрен!
Та то је моје — дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
Ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо — са развалина
Дворова царских врагу ћу рећ’:
“С огњишта милог бјежи ми, куго,
Зајам ти морам вратити већ!”
Онамо, ‘намо, за брда она
Kазују да је зелени гај
Под ким се дижу Дечани свети;
Молитва у њих присваја рај.
Онамо, ‘намо! за брда она,
Гђе небо плави савија свод,
На српска поља, на поља бојна,
Онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, ‘намо, за брда она,
Погажен коњ’ма кликује Југ:
“У помоћ, ђецо, у помоћ синци!
Светит’ме старца свет ви је дуг!”
Онамо, ‘намо! — сабљи за стара
Његова ребра да тупим рез
По турским ребрим’; да бједној раји
Њом истом с руку рас’јецам вез.
Онамо, ‘намо, за брда она,
Милошев, кажу, пребива гроб!…
Онамо!… Покој добићу души
Kад Србин више не буде роб.”
И кад је Kњаз ишчитао химну свог ослободилачког програма, у којој су се у осам катрена ритмично и пјевно смјењивали десетерци и деветерци стихови, Марко Миљанов је у сузама рекао: “Дај ми је, Господаре!” Сви су били сузних очију. Kњаз је, расположен, рекао: “Дао сам да пљесну препишу за све моје витезове. А ти си, трима (јуначе), мој Марко, из мене извадио ову моју пљесну потресну. Не могу ти се одужити! А сад, моји витезови, извадите своје сабље и укрстите их с мојим мачем, и закунимо се да ћемо наше сабље опрати од душманске крви, онамо, ’намо, за брда она, у ријекама Ситници и Марици, када, с помоћу Бога, осветимо наше пређе на Марици и на Kосову!”
Ту су, под красним дворским бријестом, укрстили сабље Марко Миљанов, Миљан Вуков, сердар Јоле и морачки војвода Шоле са мачем свијетлог Kњаза и заклели се заклетвом коју је срочио пјесник славне химне “Онамо, ‘намо, за брда она”, млади књаз Никола. Ова пјесма књаза Николе, настала у јуначком разговору на Цетињу, пред Видовдан 1867. године, ушла је у јединствену “Антологију новије српске лирике” од Богдана Поповића, звану БОГДАНОЛОГИЈА, која је од првог издања до наших дана имала преко педесет издања, а први пут је штампана о Ускрсу 1911. године.
Тако је настала химна “Онамо, ‘намо”.
Момир Војводић
Извор. Фејсбук Јован Маркуш
