Драгослав Рачић је био артиљеријски капетан прве класе југословенске војске у Краљевини Југославији и командант Церско-мајевичке групе корпуса Југословенске војске у отаџбини током Другог светског рата. Рођен је 24. марта 1905, у Годачици, код Краљева, у чијем се атару Гледићке планине спуштају у Гружу. Вероватно нема Србина који није чуо за капетана Драгослава Рачића, макар по стиху из песме „Од Тополе, па до Равне Горе“. Али ће, опет, мало ко знати причу о њему, иако је по много чему за памћење.
Био је то велики јунак, најбољи командант ког је имао генерал Дража Михаиловић. Добијао је најтеже задатке, највеће јединице и најбоље оружје којим се располагало. Сваки задатак поверен капетану прве класе, а касније пуковнику Драгославу Рачићу, је извршен. Сваки – изузев последњег…
Његово крштено презиме је Милетић. По прадеди Радославу-Рачи, свом најчувенијем претку, узео је презиме Рачић. Драгослављев отац Стеван био је трговац у Годачици, а мајка Симка домаћица. Имали су још троје деце: Аранђела, Милисава и Десанку. После завршене основне школе у Годачици, уписали су га у Крагујевачку гимназију. У Крагујевцу, Драгослав Милетић се више проводио са друштвом него што је учио, па је изгубио једну годину. Родитељи су сматрали да је њиховом сину потребна чврста рука, па су га, после завршеног шестог разреда гимназије, 1926. године уписали на Војну академију у Београду. Као један од најбољих питомаца у класи, упућен је на двогодишњу специјализацију у Француску, где је завршио постдипломске студије. По струци је био артиљеријски капетан прве класе. Службовао је у Сарајеву, Скопљу, Алексинцу, Марибору и Љубљани. Драгослав се оженио Верицом, кћерком бана Зетске бановине. Веридба је обављена 18. новембра 1934. године у Скопљу. Верица је трагично преминула 1937. године, после једне сасвим безазлене операције – уклањање полипа на грлу. Војвода Рачић никада се више није женио.
Априлски рат 1941. године задесио је Драгослава Милетића у Љубљани. У цивилном оделу, представљајући се као свињарски трговац, што је било једно од занимања његовог прадеде Раче, после слома југословенске војске стигао је у Поцерину. Када је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, ступио је у његову војску. Михаиловић је овластио Драгослава Рачића да настави са организовањем војске у Подрињу, с тим што је његова главна активност имала да буде у помагању устаницима с оне стране Дрине, који су, под командом мајора Јездимира Дангића, водили борбу против усташа. Рачић је лета 1941. прелазио Дрину. Нападао је усташе, али и немачки гарнизон у Зворнику. Он је први равногорски командант за којим су Немци расписали потерницу. Септембра месеца, због преурањеног устанка против Немаца и Рачић је морао сву своју активност да усмери источно од Дрине. Са својим Церским одредом напао је Шабац, 22. септембра. Под притиском Немаца, којима је из Срема дошла у помоћ комплетна 342. дивизија, Рачићева јединица се повлачила према Церу. Рачићева јединица, сада Церска бригада, прешла је Дрину, да би још једном помогла мајору Јездимиру Дангићу. Дангић је имао да издржи напад две немачке дивизије и усташа, као и партизана. Пред надмоћнијим непријатељем, четници су наредних месеци губили позиције. Најзад је Рачић морао да се повуче источно од Дрине, док је Дангић пао у немачко заробљеништво. Другу половину 1942. и прву половину 1943. године Драгослав Рачић је посветио јачању своје јединице. Добио је чин мајора и оформио Церски корпус. У селу Савковићи подигао је цркву посвећену кнезу Лазару, која и данас постоји, а у селу Горње Кошље зграду основне школе. Јанко Туфегџић истакнути предратни књижевник и новинар је све време издавао пропагандни часопис „Глас Цера“ и сатирички часопис „Уљез“. У зиму 1942/1943. Немци су мањим акцијама специјалних јединица покушавали да заробе Рачића, али без успеха. У лето 1943. године мајор Драгослав Рачић је био на челу северног крила у четничкој офанзиви према приморју, у сусрет очекиваном савезничком искрцавању.
Рачић је ослободио Бајину Башту и друга мања места са десне обале Дрине, учествовао је у ослобађању Вишеграда 5. октобра, а затим наставио да напада Немце и усташе према Сарајеву. Церски корпус се борио против Немаца на Соколцу, када га је са десног бока напао партизански Трећи корпус, а са левог партизанска Пета дивизија. Истовремено, четнике су са леђа упорно нападали Немци, са својим новим, свежим снагама. У таквој ситуацији четничке јединице успеле су да се повуку на полазне положаје без већих губитака. Одмах после овога, генерал Драгољуб Михаиловић наредио је да се образују крупније јединице за одбрану Србије од партизана, који су у захваљујући британској помоћи били знатно наоружанији. Мајор Драгослав Рачић најпре је био на челу Церско-мајевичке групе корпуса, а затим, од пролећа 1944. године на положају команданта Четврте групе јуришних корпуса, најелитније и најбројније четничке јединице, састављена најпре од пет, а потом, крајем лета, и од седам јуришних корпуса. Ови јуришни корпуси формирани су од најбољих бригада из постојећег корпуса. Под Рачићевом командом, као команданти јуришних корпуса, тада су били капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић, Миломир Коларевић и Милош Марковић. Начелник Рачићевог штаба био је капетан Нешко Недић. Четврта група јуришних корпуса, ојачана локалним јединицама, током Операције „Трумпф“ тешко је поразила партизанске дивизије које су, под командом Коче Поповића и енглеског мајора Џона Хејникера Мејџора, из Топлице продрле до падина Копаоника и Гоча. Од 5. до 27. јула комунисти су непрестано гоњени све до Радан планине. Рачић се затим вратио на Копаоник да сачека нову групу партизанских дивизија, које су, под командом Пеке Дапчевића, долазиле из правца запада. Са променљивом срећом, Рачић се током августа борио против ових партизанских дивизија. Партизани нису успели да пређу Западну Мораву и стигну до Шумадије, мада су били неупоредиво боље наоружани, а Рачић није успео да их врати преко Копаоника.
Првих дана септембра комунисти се ипак повлаче према западу, у сусрет новим дивизијама које су долазиле из правца Босне. Још једна битка одиграла се на Јеловој гори код Ужица, 8. септембра. Првог дана партизани су се повукли пред јуришом, али већ сутрадан четници су морали да одступе због огромне несразмере снага. Њихова нова противофанзива постала је бесмислена када су, почев од 19. септембра, источну границу Југославије прешле совјетска и бугарска армија.
Од октобра 1944. до маја 1945. године, потпуковник, а затим и пуковник Драгослав Рачић се повлачио са четницима кроз Босну. Марта 1945. године све четничке снаге подељене су у три колоне, са циљем: пробој ка Србији и дизање устанка против комуниста. Рачић је командовао левом колоном. На ушћу Сутјеске у Дрину, на падинама Зеленгоре, маја 1945. године уништена је и главнина четничких јединица. Рачић је прешао Дрину, и у јесен 1945. године, са тринаест пратилаца, дошао у село Савковиће, на своју некадашњу територију. Видоје Обрадовић, син угледног домаћина Петка Обрадовића, направио је у свом дворишту земуницу за пуковника Рачића, у којој су се они скривали до новембра. Тамо га је средином новембра 1945. открила партизанска јединица, где је после краће борбе убијен.
Мајор Војислав Туфегџић и његов брат резервни мајор Јанко Туфегџић такође су се вратили у село Савковић у кућу фамилије Радојичић код Драгише Радојичића где им је и раније био штаб са целокупном архивом церско – мајевичке групе корпуса и новина “Глас Цера”. Комунисти нису успели да заплене архиву. Браћа Туфегџић су убијена при покушају пребацивања за Вишеград.
У Љубовији је покренута иницијатива за откривање гроба мајора Рачића. На планини Бобији у селу Савковић 2003. године подигнут је споменик Драгославу Милетићу Рачићу.
Једног новембарског дана око подне у кућу Петка Обрадовића долази Милован Обрадовић, својевремено локални четнички командант, у кога је Рачић највише сумњао. У пословима око куће син Видоје замењује одсутног оца. Послови су свакодневни, тежачки. Милован салеће младу Видојеву супругу да му открије где се скрива Драгослав Рачић са својим пратиоцима. Чувању тајни невична жена, после упорног наваљивања, показује на земуницу у непосредној близини куће. Милован одлази до скровишта и три пута дозива Рачића. Тек на трећи позив Рачић се одазива. Кратко су разговарали. Није познато о чему. Познато је, међутим, колико је тим разговором Рачић био “одушевљен”.
Након Миловановог одласка Видоје Обрадовић прилази земуници, носећи ручак за Рачића, Ракића и Велу. Рачић прекорним тоном пита Видоја како је Милован сазнао где се они скривају. Видоје одговара да је његова наивна жена направила непоправљиву грешку. “Онда овај ручак однеси њој” узвратио је Рачић, одбивши последњи ручак. Само десет минута након непријатног разговора између Видоја Обрадовића и Рачића појављује се партизанска потера, њих тридесетак. Један пушкомитраљез окренули су у правцу врата на земуници. Потера је, подробно обавештена о Рачићевом скровишту. Четири пута партизани позивају Рачића да изађе из скровишта и да се преда, обећавајући да му неће ништа нажао учинити; чак се позивају на то да су и оно Срби и људи. Сваки пут након неуспешног позива отварају ватру на земуницу из које се не чује никакав одговор.
Видоје Обрадовић стоји скамењен и све посматра, Труди се да бар неког препозна међу Рачићевим прогониоцима, али узалуд; ни једног, вели, никад у овом крају није видео. Након четвртог партизанског позива на предају пуковника Драгослова Рачић отвара врата на земуници и истрчава напоље. У једној руци му је пиштољ, а у другој аутомат; истовремено пуца лево и десно. Бива, међутим, одмах погођен од пушкомитраљеза који је још раније постављен пред излазом из земунице, Успео је само да се одвуче десетак метара од места на коме је погођен и срушио се мртав. Док непомично лежи на земљи у Рачића пуцају са свих страна; киша куршума сручује се на његово мртво тело. Потом настаје пауза, потпуна тишина.
Рачићу још нико не прилази. А онда уз заглушујуће крике, са камом у руци, према мртвом Рачићу потрчао један од прогонилаца. Заривао је свој бодеж у беживотно тело. На месту где се одиграо овај догађај сада расте младо стабло трешње.
После Рачића из земунице изашао је Вела који је, такође, био смрто погођен. У скровишту остаје само рањени Војин Ракић, који кука и запомаже услед страшних болова. Партизанска потера се, наједном, присетила Видоја Обрадовића. Они га терају да се спусти у земуницу и извуче напоље Ракића. Видоје се опире, али га прогониоци ” убеђују” вилама по леђима. Прете му да ће га убити уколико не изврши њихову заповест. Износећи Војина из земунице, Видоје стиче утисак да Рачићев последњи пратилац нема у себи више капи крви. Он спушта Ракића на земљу. Прилази неко из потере и хицем у главу прекраћује Ракићеве муке.
Партизанске власти издају наредбу да се тела Ракића и Веле покопају испред куће Павла Арсеновића из села Горње Кошље. Рачићеви земни остаци, међутим, морали су да крену на пут незапамћеног понижења и језивог мрцварења. Драгослав Рачића. мртвог у воловској двоколици, одвозе у Љубовију. Рачић је био у црном сукненом оделу и са црном шајкачом на глави. Ноге су му се вукле по излоканом и блатњавом путу. Пете на ногама су скоро потпуно сатругане.
У Љубовији је гомила добила прилику да се иживљава над беживотним Рачићем. Неки су га псовали и пљували, неки ударали; неки су опоганили мртво Рачићево тело. Тело пуковника Рачића бачено је у један врбак, где је лежало неколико дана. Ноћу су га посећивали само гладни пси.
Рачића је потом, уз допуштење нових власти, сахранио један сиромашан општински послужитељ, под условом да гроб буде необележен. Касније су комунисти у Љубовији, на месту где се налазио необележен гроб, подигли аутобуску станицу. Данас, после толико година од пада берлинског зида и комунистичког блока, нико не захтева да се посмртни остаци Драгослава Рачића ексхумирају и достојно сахране. Рачићеви посмртни остаци се са сигурношћу могу тачно да лоцирају.
