Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Биографија једне фотографије: Комунистичке подметачине четницима живе и након 80 година!

Сарадник ‘’Српских новина’’ открио је истину о једној од најпознатијих фотографија из Другог светског рата са територије Србије. Ова фотографија је у социјалистичкој Југославији прештампавана у готово свакој књизи у којој су се помињали четници, а комунисти је и данас користе на интернету. 
Ову фотографију четници су делили тако да дође до немачких шпијуна, уз
опомену шта их чека ако наставе са таквим активностима.
Сведочење ‘’жртве’’, Срећка Мутавџића, 1947. године, да није заклан, није уважено, с образложењем да је био пијан, и четник Калајџић је осуђен на смрт и стрељан

ПИШЕ: Младомир ЋУРЧИЋ

Фото-апарат и камера, од како су измишљени, донели су много добробити и радости човечанству. Супротни ефекти су такође били велики.Злоупотреба фотографије у политичке сврхе је тема којом су се бавиле генерације слободоумних истраживача, али, пре свега, разне обавештајне и контраобавештајне службе разне државе света.Најзначајнија сврха злоупотребе фотогарфије је пропаганда.То је нарочито изражено у првој половини 20 века, када је фотографија имала доминантну распрострањеност у односу на друге медије слика, који ће у другој половини века надвладати.Управо је то период када су, а у Европи нарочито, кулминирале супротности разних политичких идеја рођених у 19 веку.Носиоци тих политичких идеја остали су најпознатији злоупотребљивачи фотографије у 20 веку. Мада, су ретки они који су на то остали имуни. Злоупотреба фотографије се чинила на два основна начина: преправком оригиналне фотографије и лажним тумачењем оригиналне фотографије.

Ово је прича о злоупотреби фотографије коју су чинили титоисти, од када су дошли на власт па до данашњег дана.На случају једне фотографије, као репрезентативном примеру, видећемо како су титоисти злоупотребљавали фотографију у пропаганди против свог најозбиљнијег и најупорнијег противника-четника Драже Михаиловића и њихових потомака.У овом случају, ради се о лажном тумачењу садржаја оригиналне фотографије.

Брозова војска ушла је у Ивањицу у новембру 1944. године и одмах почела са успостављањем комунистичке власти. Апсолутна моћ, као и у целом српству, дата је свемоћној Озни. Кренуло је чишћење нове државе од „слуга окупатора“ и „непријатеља данашњице“. Упадање у куће, отимање имовине, ноћно стрељање на разним локацијама, биле су уобичајена појава првих месеци по „ослобођењу“. Уз то су ишле и даноноћне седнице комитета, „уметничке“ представе о совјетској револуцији и злоупотреба деце у политичке сврхе. Тотоистима је од пресудне важности било потребно, а по узору на бољшевике у СССР, да се пред српским народом легитимизују тако што ће супротну страну престравити као опасну и злочиначку секту. Ово је класичан пример замена теза.

Врло рано, већ крајем 1944. године, у центру Ивањице, на вратима старог биоскопа, појавила се једна фотографија испод које је писао следећи текст: ЕВО ШТА СУ РАДИЛИ НАРОДНИ НЕПРИЈАТЕЉИ И СЛУГЕ ОКУПАТОРА-БРАДАТЕ СПОДОБЕ У СЛУЖБИ НАРОДНОГ ИЗДАЈНИКА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА. На тој фотографији налазила су се четири четника како стоје изнад једног човека, док један од четника држи каму прислоњену на врат тог човека.Фотографија је требало да послужи као доказ легитимности деловања Озне против „зликоваца“.Народ, који је већину људи са те фотографије познавао, разумео је публиковање ове фотогарфије као оправдање за необјашњиво штектање митраљеских рафала касно ноћу и упадања у поједине куће, за хапшења, батинања и пљачкања имовине.Нико тада није ништа знао о судбини лица са фотографије, а за неке од њих се није знало ни много касније.У то време о судбини тих четника ништа није знала ни Озна.

На фотографији се налазе (с лева на десно) четници: Момчило Бујошевић, Радиша Шарчевић (држи бајонет), Цветко Гвозденовић и Витомир Усиљанин, а „жртва“ је био Срећко Мутавџић

На фотографији се налазе( с лева на десно ) четници:  Момчило Бујошевић, Радиша Шарчевић ( држи каму ), Цветко Гвозденовић и Витомир Усиљанин, а „жртва“ је био Срећко Мутавџић.

Први с лева је Момчило Бујошевић, из Белог Камена из Драгачева. Пре рата био је подофицир и припадник једног четничког батаљона војске ВКЈ.Није ни чудо што је био један од првих четника у Драгачеву, још у мају 1941.Године. Његова послератна судбина је непозната, а зна се само да се повукао за Босну са главнином четничких снага у јесен 1944.Године.

Радиша Шарчевић звани Шарац, из Лисе, такође срез драгачевски, рођен је 18. новембра 1917. у Лиси, од оца Живојина. Служио је у граничним трупама ВКЈ на Проклетијама. Према изјави поднаредника ЈВуО Милоја Ћурчића, Радиша Шарац је 1941.Године прво приступио партизанима из Ивањице. У време совјетске ужичке републике, у партизанима је имао чин водника.То је зато што је међу партизанима био значајан број малолетника, а и жена, тако да је неко ко је већ служио војни кадар, а поготову у тако специфичном роду војске, одмах добијао неки чин у партизанима.Радиша Шарац је напустио партизане после битке четника и партизана, 2.Новембра 1941.Године у Ивањици. Тада је уследио драматични прелаз у четнике, а Радиша је после био у Летећој бригади Јаворског корпуса, а касније и у Другој драгачевској бригади, где је био и члан преког војног суда. Са тог места спасио је, рецимо, стрељања неког Милорада Ракоњца из Лисе, свог комшију, који је био оптужен за крађу.Шарчевић је унапређен у чин каплара 6.Јула 1943.Године, а по неким изворима стоји да је још једном унапређен у чин поднаредника. Радиша Шарчевић погинуо је тек у новембру 1947.Године, у засеоку Чикиризи у селу Рти срезу драгачевском, заједно са групом четника коју је предводио мајор Брана Петровић, некадашњи командант Јаворског и Делиградског корпуса ЈВуО.

Трећи четник на фотографији је Цветко ( Обрад ) Гвозденовић, рођен у селу Дубрава, општина приличка, срез моравички, 1913. Године. Цветко је био предратни судија и резервни поручник.Готово цео рат био је на дужности команданта среза моравичког.Он је, без сумње, најважнија личност на овој фотографији и један је од најзначајнијих историјиских личности Ивањице и околине у време Другог светског рата.Повукао се са главнином четника за Босну у октобру 1944. и повео Моравичку бригаду.Познато је да је прешао целу Босанску голготу.Крај његовог живота је непознат, али се може са сигурношћу рећи да је убијен од комунистичке руке у мају 1945.

Четврти четник на фотографији је артиљеријски поднаредник Витомир ( Милутин ) Усиљанин, звани Калајџија, рођен 1910. Године у селу Рудно, подно Голије, у срезу студеничком.По образовању је био ковач, а пре рата је радио у Војнотехничком заводу у Чачку, као ватрогасац. Прво је пришао партизанима, у рану јесен 1941.године, да би их брзо напустио и прешао у четнике. Био је у штабу поручника Мијушка Ристовића, који је био „десна рука“ четничког команданта у Чачку капетана Богдана Марјановића. Усиљанин је рањен у борби против партизана у Чачку 7. новембра 1941. године, и повукао се на Јелицу, а затим на Чемерно, где се ставио под команду Бране Петровића. По формирању Јаворског корпуса, основана је и Моравичка бригада, чији је први командант био поручник Урош Катанић, који је на том месту остао до погибије у јесен 1943. године. Усиљанин долази под његову команду, а нешто касније Катанић га шаље у свој Трећи батаљон, који је покривао северни део моравичког среза, односно општине: приличку, брезовачку и шумљанску. Ту је убрзо постао шеф црне тројке у батаљону.

Црне тројке биле су задужене за хватање, испитивање и евентуално елиминисање агената и непријатеља који су роварили, шпијунирали или убијали припаднике ЈВуО. Црне тројке су радиле по наредби команданта бригаде.Били су задужени и за опсервацију лица која су стављена под слово „З“. Шта је значило слово „З“ и која лица је оно обележавало?

Министар војни и начелник ђенералштаба војске Краљевине Југославије, ђенерал Драгољуб Михаиловић је у допису, од 21. априла 1942, депешом број 142, коју је послао са Голије, замолио владу Краљевине Југославије да се одређена лица ставе под слово „З“, због верне службе немачком и другим окупаторима. Нешто касније, исте године, председник југословенске владе у Лондону Слободан Јовановић питао је Михаиловића шта значи слово „З“.Дража је у депеши од 27. јула написао: „Слово „З“ је знак за издајнике, чији рад и кретање треба да прате тројке, и да им страхом онемогуће издајнички рад“. Слово „З“ је значило ЗАПЛАШИТИ. Тада је и доставио списак на коме су се налазила имена 75 лица, које су прочитана у емисијама радио Лондона. Касније, у септембру исте године, Дража је доставио још један списак на коме су се налазилаимена 25 лица која се стављају под слово „З“. Од укупно 100 лица која су стављена под слово „З“, није било ни једног лица које је припадало партизанском покрету. Сва лица су били припадници полицијског, правосудног и државног апарата тзв. „Недићеве“ Србије. Само неколико лица са овог списка су четници ликвидирали током рата, јер су наставили своје слугерањство окупатору, што је имало погубне последицеза неке припаднике ЈВуО или цивиле. Већина лица са списка су се заплашила од ове прозивке и замрзли своје деловање, а одређени број је пришао четницима, где су неки од њих и погинули.

На суђењу Дражи Михаиловићу, комунистички војни тужилац Милош Минић се у оптужници, као пијан плота, држао за слово „З“. Покушао је да докаже да је њено право значење реч ЗАКЛАТИ и да је било упућено искључиво на партизанске симпатизере.Основна намера овог Минићевог деловања није било усмерено у правцу доказивања кривице Драже Михаиловића, него је имало пропагандно-политички карактер. Минић је, заправо, овим медијским циркусом желео да постигне двоструко дејство: да клање веже за четнике и тако направи симетрију између четника и усташа, а са друге стране, да повећа број партизанских симпатизера у оквиру српства. Најважнија порука овог суђења, па самим тим и Минићевог тумачења слова „З“, било је да се у будућности, пред младим генерацијама Срба за сва времена да се ољагају Дража Михаиловић и његови војници, да би се створио чист простор за титоистичку индоктринацију. Титоистичка лаж о слову „З“ провлачи се у медијима и данас, зато што се културна и политичка сцена у Србији држе титоистичких вредности, које су изнедриле и поставиле људе који и данас руководе свим српским државним установама.

Бујошевић и Гвозденовић су погинули у Босни, а Шарчевић у Ртима тако да је једини четник, од четворке на фотографији, који се предао органима безбедности Брозове државе био Витомир Усиљанин звани Калајџија. У лето 1947. године Калајџија је окружен у бункеру у селу Придворици, засеок Милуновићи. Да се није тада предао, данас вероватно не би знали како је настала дискриминисана фотографија и шта је истина у  вези ње.

У оптужници против Калајџије, поред осталих кривичних дела за убиства и пребијања, која су му се стављала на терет, стајало и да је неидентификованог датума, на на неидентификованом месту, заклао или учествоваоу клању неидентификованог лица.

Невероватно је, али такве су некад биле комунистичке оптужнице. Усиљанин се добро сећао овог случаја и о ком чевеку се ради. То је рекао свом тужиоцу, тврдећи да је наводно заклана жртва уствари жива. По наредби судије Милутина Ћулафића, у војном суду у Ваљеву, тужилац поручник Миланко Гогић је послао допис Удби из Ивањице да утврди да ли је то лице живо и да га испита. По овом упуту, Удба Ивањице је послала молбу Удби у Чачку која је привела на саслушање извесног Срећка Мутавџића, молера из Чачка. У изјави коју је дао Удби видимо да је Срећко Мутавџић рођен 1.3.1912. године, у селу Брезови, у срезу Моравичком, од оца Станише и мајке Војиславе.

Био је писмен, са завршена два разреда гимназије и три разреда заната. Из матичне књиге умрлих за матично подручје града Чачка, под текућим бројем 129, за годину 1975, извршен је упис смрти Срећка Мутавџића, и то за датум 12. март 1975. године, у 13 и 25 часова. У изјави пред Удбом Чачка, у лето 1947. године, Мутавџић је изјавио:  „Крајем септембра 1942. године отшао сам усело Клепане, општина приличка, срез Моравички и био код мог тетка Јована Рајковића де сам дошао пијан, а неки четнички командант који се звао „ђедо“ (наредник Милинко Циврић, прим. аут.) гледао ме је на двоглед и чуо да певам и одвео ме у једну кућу. Ту је било још четири четника, међу којима и Витомир Усиљанин, кога сам познао и тако сам се отрезнио. Они су ми рекли да ће да ме кољу, зато што сам немачки шпијун и црноберзијанац. Неки ме држао за косу и за руку, један је држао пиштољ и тако су нас сликали. Ја сам кукао и мислио сам да они озбиљно раде. После тога су ме пустили па сам спавао, док сам се отрезнио и тада су ми објаснили да су се шалили са мном зато што сам био пијан.“

Удба је још 1947. године нашла „Жртву“, молера из Чачка Срећка Мутавџића, али то је проглашено тајном. Мутавџић је преминуо 1975. године. Сведочење „жртве“, Срећка Мутавџића, 1947. године, да није заклан, није уважено, с образложењем да је био пијан, и четник Калајџија је осуђен на смрт и стрељан у Ваљеву

Судија Ћулафић је, после читања ове изјаве рекао да сведок не може бити релевантан, јер је био пијан. Он није могао да поднесе да му овакав случај, који би га винуо у висине комунистичке номенклатуре, на овакав начин исклизне из руку. У међувремену, ипак се одустало од овог дела оптужнице. Витомир Усиљанин звани Калајџија осуђен је на смрт за нека друга дела, наравно, без правне основе, да се радило у истинском правосудном систему, али код титоиста, а нарочито код њихових војних судова, судбина је у огромном броју случајева била унапред запечаћена. Усиљанин је стрељан 23. јануара 1948. године у 1 час по поноћи у Ваљеву.

Према сећањима старих Ивањичана и Чачана који су познавали Срећка Мутавџића, а како су га они звали „Срећко Муто“ кад попије често се шалио на свој рачун да је он једини родољуб који је васкрсао после Исуса Христа. Ова фотографија била је изложена  у сталним музејским поставкама широм Југославије. Када је једном приликом изложена у Чачку Срећко је посетио ту изложбу питао кустоса како се зове лице које кољу на фотографији, кустос му је одговорио да је то родољуб кога су заклали четници, на шта му је Срећко одговорио да је он тај родољуб.

Ова фотографија настала је 29. септембра 1942. године недалеко од Ивањице тачно 23 дана пре тога дана, био је рођендан краља Петра II Карађорђевића. Неколико познатих официра и цивила, припадника ЈВуО из Ивањице решили су да у тајности обележе овај датум. Некадашњи партизани из Ивањицесу сазнали за овај скуп и о томе обавестили немачку фелджандармерију у Ивањици, а они су ухапсили сва лица која су присуствовала прослави: Бранко Ст. Маринковић, Ратомир Драмићанин, Добривоје Никачевић, Милан Пурић – Ланац, капетан СГС Лазовић, Воја Петровић, Велисав Мићић, Рацо Спасовић, Мика Марковић и још неки…

Неки од ових људи стрељани су у Јајинцима, неки настрадали у логору Маутхаузен, а појединци су преживели чак и Маутхаузен и  после рата били угледни чланови српске емиграције. Једини човек који је избегао хапшење 11. септембра 1942. године у Ивањици био је поручник Цветко Гвозденовић.

Управо он се  налази на овој фотографији и лично је наредио да ова фотографија настане и да се публикује, да би заплашио оне који су, активно или повремено, тајно и јавно, а често под маском трговине и црне берзе, залазили по српским селима да би сазнали имена четника и то дојављивали Немцима у Ивањици. Када су Немци дошли до ове фотографије успели су уз помоћ Љотићевих и комунистичких шпијуна да идентификују лица са фотографије. Једино су успели да ухапсе Срећка Мутавџића, кога су одвели у заробљеништво у Немачку. Овом фотографијом Гвозденовић је обавештавао немачке шпијуне и сараднике шта их чека ако наставе са таквим активностима. Судећи по догађајима који су уследили, ово је био врло ефектан потез, јер су многи убудуће добро размишљали шта им је чинити.

Ову фотографију четници су делили тако да дође до немачких шпијуна, уз опомену шта их чека ако наставе са таквим активностима

Ова фотографија се и данас, 77 година касније, врти на неким сајтовима, који „баштине тековине НОБ-а“ или се у неким публикацијама користе као илустрација „четничких злочина“. На примеру ове фотографије видимо како је комунистичко тумачење историјског извора чист историјски фалсификат. Ово није јединствен случај, него изузетак који потврђује правило, јер је таквих фалсификата сијасет. Силеџије, убице и кољачи из нелегалне КПЈ и њихови наследници су оптужили припаднике легалне ВКЈ (ЈВуО), под командом ђенерала Драже Михаиловића, за злочине који се нису догодили , да би сакрили и умањили сопствене злочине према српском народу. Овај текст је покушај да се објасни на који начин се то радило, а на жалост тако се чини и данас. Не будемо ли се коначно отресли ових превараната, српски народ ће наставити да стагнира и да се смањује до потпуног нестајања.

(“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора, Чикаго, 1. Фебруар 2019)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

КОНАЧНО: Нова српска демократија одлучила да се поздрави са антисрпским “Вијестима”!

ЈАКОВ ЗАГОНЕТАН КАО СВЕТО: Грађани су рекли своје, шта – Бог те пита!

КУРТИ СВИРА ПО МОНТЕНЕГРИНСКИМ НОТАМА: Србија сања уједињење Срба и распад БИХ, Црне Горе и Косова*!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

odstupanje-Zidani-most

ИДЕОЛОШКЕ МАГЛЕ: Четничко Антисрпство лидера странке испод цензуса!

bajo-stanisicu

ПОГИБИЈА ПУКОВНИКА БАЈА СТАНИШИЋА

radivoje

ИЗА СЦЕНЕ: Академик Радивоје Беровић – “Сјен српског Скадра”!

vranes

ВРАНЕШАНИ УПОЗОРАВАЈУ: Поједини медији на туђој несрећи скупљају политичке поене, Дарко и Јасмин нијесу се оглашавали када су Маџгаљи убијени!

klisura

БЕЗБОЖНИЦИ: “Народни хероји” силовали и убили Ђенадију Ђорђевић!