Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Дописивала сам се пре неколико дана с пријатељем из Аустралије. Послао ми је фотографију са мог омиљеног шеталишта на обали у Аделаиду. Небо је било раскошно, плажа је била напуштена и чежњива, под благим таласима Јужног океана. Помислила сам како после те танке црте песка, доле, на југу, нема више ничега.
Како одатле више нема куда да се иде. И онда сам помислила како смо сви одједном, симболички, на тој прелепој плажи у Аделаиди, на том месту које инспирише, али и призива осећање епохалне усамљености.
Било ми је глупо да мог пријатеља питам када долазе у Србију.
Јер, то више нико не зна.
Да одагнам изненадну сету, Вима Вендерса и његове апокалиптичне сцене, почела сам скоро хистерично да путујем по успоменама.
Отворила сам сателитску мапу света, и отишла поново на плаже Аустралије, у Перт, на Бондај плажу у Сиднеју, онда сам била у Индији, покушала сам да се сетим где смо прво ишли кад смо из Делхија стигли у Агру, онда сам гледала на ЈуТјубу репортаже из Џајпура, да се подсетим боја, мириса, укуса, и осећања усхићености које сам имала док сам задивљено, са леђа слона, посматрала Амбер тврђаву.
И, онда сам била на Пукету и на Шри Ланки, па сам после скокнула до Америке, Канаде, па сам путовала у Тунис и у Египат, чак и на беле плаже Занзибара, где иначе никада нисам била.
Дошло ми је било да свим мојим пријатељима, бисерима расутим по целом свету, што би рекао Бајага, напишем по коју реч, али сам одустала, помисливши како не можемо да кажемо једни другима – „видимо се ускоро”, пошто се највероватније нећемо видети ускоро, јер нико од нас није ковидовит, па да зна кад ће све ово да прође, и када ће наши животи поново бити као пре.
Нисмо ли ми, овакви, никакви и дивни, постали експерти за измишљање живота, свих ових година?
Онда сам, да растерам мисли, и да привучем нову енергију, почела да вадим ствари из плакара, да бацам оне старе које више не носим. А онда сам набасала на једну најлон кесу у којој су лежали моји стари купаћи костими.
Онај тугаљиви и меланхолични део мене, шапнуо је резигнирано: „Баци их све, ионако ти ове године неће бити потребни”.
И бацила сам целу кесу, али сам се ипак смешкала.
Онај бољи, оптимистични део мене, био је одједном гласнији:
„Ако си их бацила, време је да купиш нове”.
Јер, кад боље размислим, неку плажу увек можемо да нађемо, на некој нашој обали. Можемо, уосталом, да је измислимо.
Нисмо ли ми, овакви, никакви и дивни, постали експерти за измишљање живота, свих ових година?
Извор: Блог „То см ја“
