На данашњи дан нијесу само комунисти ухватили генерала Драгољуба Михаиловића да би га након четири мјесеца ликвидирали, него су двије године послије (1947. године) ликвидирали и Крста Зрнова Поповића. Данашње комите, али и добар дио медија и дворских интелектулаца и осталих, Крста Поповића величају до неба, па је право чудо да ни слово нијесу написали о годишњици погибије свога данашњег идола и јунака са коме поистовјећују своју борбу против нове власти или како кажу великосрпских окупатора! 

Да ли би било тако да су Крста Поповића убили четници? Не сумњам да би данима ДПС портали и њихове политичке централе трубили о томе! Међутим, Крста Поповића убили су комунисти, односно идеолошки преци данашњих комита и такозваних суверенистичких странака! То се не уклапа у њихову причу о њиховом јунаку Крсту Поповићу, па су одлучили да данашњу годишњицу повезану са тим човјеком одћуте! То и понајбоље говори о савременим ДПС манипулацијама са историјом, посебно појединцима који су у њој имали значајну улогу.

Портал “Српска 24” преноси текст са сајта Митрополије о животу и погибији тог црногорског официра.

На данашњи дан, 13. марта 1947. године погинуо је Крсто Зрнов Поповић, црногорски официр у балканским и Првом свјетском рату.

За заслуге у ранијим ратовима био је одликован Даниловим крстом петога реда и Медаљом за храброст. Рођен је 1881. године у Липи Цуцкој. Завршио је подофицирску и официрску школу, а даље војно образовање стицао је у Француској. Аустроугарску окупацију провео је у концентрационом логору у Мађарској. Био је један од вођа у Божићној побуни 1918. године, након чега је емигрирао у Гаету. Након смрти краља Николе и распуштања црногорских трупа у Италији, емигрирао је у Аргентину, потом у Белгији, а по добијању амнестије од власти Краљевине СХС, вратио се у Црну Гору.

Молба Крста Поповића Краљу Александру Карађорђевићу:

Његовом Величанству Александру

Краљу Срба, Хрвата и Словенаца

Ваше Величанство,

Кад је непријатељ био коначно потучен 1918. године тада је и наступио моменат за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и са осталим југословенским покрајинама. У Црној Гори јавиле су се двије политичке струје, које су црногорски народ довеле до оружаног сукоба. Ја као официр иако сам стајао неутрално према једној и другој политичкој струји, чим је наступио оружани сукоб остао сам вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Њ. В. Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе. Њ. В. Краљу Николи мом Врховном Команданту остао сам вјеран до његове смрти. Смрт блаженопочившег Краља Николе разријешила ме је заклетве а при томе је Црна Гора постала саставни дио Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је примила као таква на себе сва права, као и све обавезе.

Усљед тога покорно молим Ваше Величанство, да ме ослободите свих одговорности за вријеме грађанског рата у Црној Гори од децембра 1918.године до смрти блаженопочившег Краља Николе и са тим дозволите ми слободан повратак у домовину, према којој имам и обавеза а и мојих права наслијеђених од Црне Горе, која је постала саставни дио Ваше Краљевине.

Вашем Величанству и домовини бити ћу вјеран као што сам био вјеран Њ. В. Краљу Николи и Црној Гори.

Крсто Поповић

Бригадир бивше Црногорске војске

Белгија

септембра 1929. год.

У предратном периоду припадао је опозиционој Црногорској Федералистичкој Странци. У првим данима окупације Поповић се држао по страни. Припадао је групи црногорских федералиста која се противила одузимању територија Црној Гори и Боки и територија припојених Великој Албанији. Крстова група одбија италијанску резолуцију о проглашењу суверене Црне Горе. Њихова политичка платформа није искључивала југословенску државу у којој би Црна Гора била федерална јединица. Група је била дистанцирана од групације око Секуле Дрљевића.

Поповић се није јавно експонирао као сарадник Италијана. Како је имао велики углед у Катунској нахији и противио се Дрљевићевом крилу ЦФС, партизани су више пута покушавали да Поповића приволе на сарадњу, али безуспјешно. Одбио је све позиве и остао доследан својим увјерењима. Ловћенску бригаду, чији је командант био Крсто Поповић, захватило је расуло и Њемци су је расформирали у новембру 1943. године, а Крста разоружали. У Катунској нахији, августа 1944. године покушава да створи војску, али безуспјешно. Послије овог краха одмеће се у шуму и скрива се све до 13. марта 1947. године. Крсто Поповић је убијен, у својој 66. години, од стране припадника ОЗНЕ. Засједа је била организована на Бојањем брду између Грахова и Нудола. У окршају гине Рако Мугоша а на сахрани, његова мајка оплакује једнако обојицу – и кори сина што је кренуо на њега јер „Није Крсто зец из горе, него витез Црне Горе“.