У биолошку основу уткан нам је нагон за самоодржањем; у психолошку – интелектуализовани страх од смрти. Разуме се да страх има користи – спречава нас да безглаво срљамо у опасност; но уколико је он неодређен, неусмерен и дуготрајан, може тешко да оштети биће и изазове контраефекат.
Човек је најуспешнији у савладавању паралишућег страха онда кад за њега постоји нешто веће, вредније и трајније од – сасвим извесне – пролазности сопственог живота. Да ли је то религиозни концепт живота у вечности, живот сопствене деце, љубав, велика идеја или глад за стварањем, жудња за слободом и правдом – на свакоме је од нас да тај и такав смисао нађе. Но, за савременог раслабљеног, хедонизмом размаженог, убеђиваног – и изгледа убеђеног – да живи у најбољем од свих светова; од људи отуђеног, површног, по правилу нарцисоидног човека – то је тешко изводљив задатак.
Зато је ова монструозна пандемијска играрија толико успешна. Пред страхом од болести и смрти, који му се даноноћно потхрањује са свих медија и кроз све контакте, човек нема никакву одбрану, растаче се и слаби; а то га онда и стварно, физички угрожава. Није редак случај да су се баш они који су се најревносније „придржавали мера“ – разболели; да су они који су се бојали тешких симптома – управо такве имали. Феномен важности оптимизма и вере у излечење – и насупрот томе – девастирајућег утицаја страха, описан је у медицини и хуманистичким наукама. Плацебо – супстанца која нема никаквог лековитог дејства – може да помогне излечењу чак и кад је пацијент упознат с њеном (не)ефикасношћу. Оболели од најтежих болести успевају да изиграју лекарске прогнозе о скором крају тако што верују да ће се изборити, а често помажући се молитвом, одређеном врстом исхране, алтернативним медицинским приступом – у сваком случају, вером у могућност оздрављења. С друге стране, антрополози су описивали случајеве у којима је страх од конзумирања табуисане хране или контакта с табуисаним особама био толико велики, да је доводио до разбољевања или смрти (уколико би се табу прекршио) – кроз андреналински шок, кардиоваскуларни колапс или неки сличан, материјализовани облик.
Актуелна пандемија је карактеристична по својој перверзној употреби страха; аксиом по ком функционише медијски приступ овој проблематици је – да СВИ МОРАЈУ да се плаше. Разумљиво је и зашто: уплашен човек је деморалисан, компромитованог достојанства и подложан манипулацији. Плаше се сви: и они који верују да је посреди страшна и смртоносна зараза, и они који су уверени да је она увод у тоталитаризам, трансхуманистичке концепте, остварење идеје о „златној милијарди“, светској доминацији шаке најбогатијих над чијом главом конце повлачи сам Луцифер; и они које брине егзистенција и могућност повратка „на нормалу“, и они који прокламују „нову нормалност“. Посреди је страх од неодређене, неухватљиве, нејасне – а смртне опасности. Он се систематски презасићује и стално допуњава новим разлозима за дрхтање над својом судбином. Тај страх ваља систематски разбијати и надомештати изгубљену усмереност и смисао.
Без обзира да ли је вирус резултат гастрономских егзибиција или дијаболичне употребе науке – и да ли верујете да он уопште постоји или не постоји – можда ћете се инфицирати, а можда и нећете. Можда нећете имати никакве симптоме, а можда ћете се и разболети. Ако се разболите, сва је прилика да ћете и оздравити, као да је у питању било која друга респираторна инфекција; то се НАЈЧЕШЋЕ дешава, али вас о томе медији не обавештавају. Уколико и будете лечени у болници, сва је прилика да ћете отуда изаћи без последица. Сада се све више говори о ПОСЛЕДИЦАМА – од трајне „сенке на плућима“, све до таквих тривија као што је могућност да коса почне да вам опада неколико месеци после прележане болести – нуде се сви могући разлози за страх: од колапса основних животних функција, до голе таштине.
Уколико мислите да вакцина може да вас заштити – свакако се вакцинишите. Ујдурма са различитим типовима и пореклом вакцина срачуната је на то да збуни и застраши.
Одаберите ону која ЗА ВАС има смисла, уз савет са особом која се у проблем разуме и којој верујете. „Струка“ је несувисла и немушта. Важно је да вакцинисање за Вас смањи осећај опасности – у противном оно нема смисла.
Уколико, пак, верујете да је посреди еугенички и трансхуманистички инжењеринг; чиповање, или имунизација за неку следећу пошаст која ће тек бити посејана – онда НИКАКО не пристајте на вакцинацију и учите се животу ван система који није ваш, и којем не верујете.
Уколико сматрате да је ношење маски и ревносна дезинфекција корисна – поштујте „мере“. Уколико сматрате да су „мере“ бесмислене – поштујте их у оном степену који неће додатно застрашивати друге и у договору с њима, а свакако их избегавајте кад год и како год можете. Ако сте имунокомпромитовани – изолујте се; ако у пријатељима не видите тек инкубатор за вирусе – дружите се, окупљајте, разговарајте, веселите се. Не брините о онима који у вама виде „крезубе теоретичаре завере“ – ви НИСТЕ одговорни за туђе животе у оној мери који вам се покушава сугерисати. Свако има избор да се удаљи ОД ВАС, ако мисли да представљате опасност. У питању је појас за спасавање за оне који ХОЋЕ да се плаше – њихов, у основи егоистични страх, заогрнут је наводном емпатичном бригом за „опште добро“.
Живот у ванредном стању или на ободу цивилизације не умањује и не угрожава непролазне вредности у које верујете.
Образовни систем је укаљан? Хомер је уклоњен из школских програма? Прочитајте опет Одисеју и скините је са „торента“ за своју децу. Напајајте их оним у шта верујете а за шта мислите да им наскоро неће бити доступно.
Извор. Стање ствари
