Пролазим ходницима прошлости мимоилазећи се са људима из неких давних времена. Рекао бих да су они мени сасвим познати, док сам ја за њих ипак један обичан незнанац. С времена на вријеме погледи нам се сријећу, а наши благи осмјеси трче један другоме у сусрет, као да желимо да се загрлимо. Ипак нека невидљива сила нас спријечава у томе. Покушавам да их питам колико је потребно да човјек стварно остане човјек у овим лудим временима, али се све своди на ниво обичне пантомиме, коју моји пролазници доживљавају као опроштајни поздрав, па ми окрећу леђа и одлазе.

Чини ми се да остајем ускраћен за рјешење мојих бројних недоумица. Будим се из чудног сна, и кроз прозор посматрам олују која стиже из правца Ловћена. Опет ће киша.

 Кад се присјетим били су то занимљиви људи, на које сасвим случајно наиђох у сну. Један је имао неку кудраву фризуру и крајње чудно презиме. Чини ми се да бијаше Киш. Да, Данило Киш. Други држаше неке четкице за питурање и колико ме сјећање служи, красила га је слава свјетског гласа. Бијаше то сликар из Ријечке нахије, презимена Лубарда. Тик поред њега, ништа мање познат осмјехиваше се ванвременски Ђурић. Бијаше ту и један углађени господин, коштуњавог лица и косе на валове. Оно у страну, као у старим француским филмовима. Надимак му је Лесо, а у његовој појави је била саткана истинска емоција према Цетињу. Чинило ми се да је из другог угла овај несвакидашњи моменат овјековјечио Нико Тица, док смо се смијали анегдотама Дарића, Лезине, Вране, Сима Цуце које је биљежио Павле Ђоновић. Ту су и Видо и Марко из Цуца са жуљевима на рукама, које су задобили током изградње „Обода“, али и двије најбоље шнајдерице „Кошуте“, Велика и Маре из Штитара чија се срећа, због доприноса развоју предузећа, није могла тако лако сакрити.

 Били су тамо обични и необични људи. Академици, пјесници, занатлије, доктори, домаћице… Били су тамо људи чистог образа и неукаљаних руку. И сви су они били угледни на свој начин и као такви градили Цетиње, које је ушло у легенду. Јер се углед не стиче дипломама, положајем и новцем, већ образом.

 А онда смо дошли ми. Цетињањи са краја XX и почетка XXИ вијека. Цетињани који су уништили душу граду по којој је био познат.

 Зато вас у данашњој причи питамо да ли их има, и ко су угледни грађани савременог Цетиња? Могу ли доћи до изражаја и постати доминантне личности у граду? Да ли је промијењен систем вриједности и долазе ли генерације које ће потпуно уништити нешто по чему је град вјековима био препознат? Може ли се Цетиње вратити на пут просперитета или је препуштено зубу времена?

Језиви призори са цетињских улица, да правим именом назовемо догађаје који се свакодневно збивају, нам говоре да су угледни и честити грађани замукли пред примитивизмом све већег броја простака, који су се у последњих двије деценије истакли у први план. Необразован, некултуран и неваспитан појединац је потиснуо оног који је био спреман да своје знање уложи у развој града, па су нам дилери, каматаши, убице и лопови постали омиљене „фаце“ и узори данашњој омладини.

 Како је последњих деценија бијела куга уништила популацију, рекло би се да су честити Цетињани постали немоћни да се изборе са поменутим проблемом, јер више нико не покреће питање борбе против наведених примитиваца, већ се цијела заједница полако огледа кроз призму њиховог понашања.

 И тако је Цетиње од града љекара, пјесника, сликара, боема у правом смислу те ријечи, хуманиста и дипломата, постао град свега што не ваља. А најтеже пада чињеница да је све то што не ваља, постало цијењено и уважавано у заједници. Доиста не од свих.

Данас је Цетиње град у којем постајеш угледан уколико вријеђаш премијера сопствене државе, ма ко год он био, а у образовном смислу му нијеси ни до кољена. Град у којем крађом градског буџета добијаш унапријеђење у јавном сектору и још веће поштовање суграђана, умјесто да одговараш за своја злодјела. Град у којем си уважен јер насрћеш на суграђане због њиховог вјерског или политичког увјерења, а због сопствених непочинстава мијењаш своје име, па чак и презиме. Град у којем се само кроз политичко дјеловање можеш доказати и постати уважен у струци, или се у супротном бориш за голу егзистенцију.

 Нажалост, данас је Цетиње град у којем су све вриједности обезвријеђене.

 Ово мало парче земље испод ловћенских страна је изгубило свој углед у оном моменту када је доминацију преузео појединац који се најбоље описује кроз један једини термин: поган. У том термину је саткано све што један појединац не би требао да постане, а већини Цетињана је то лако пошло за руком. И данас, у тако пољујаном систему вриједности свако има право да себи натакне титулу угледног, иако је стварни углед далеко од већине.

 Кад си спреман да вријеђаш друге без основа, зарад храњења сопственог ега на друштвеним мрежама; да покрадеш пријатеља, суграђанина или пак буџет града; да застрашујеш суграђане уочи избора, а и мимо њих; да трујеш омладину разним дрогама, ради лаке зараде; да шпијаш и сплеткариш, да уништаваш заједничку имовину и загађујеш природу, углед ће увијек бити далеко од тебе, јер има неко ко све посматра са стране. А у све мањем Цетињу, добро знамо ко је какав и ко је од кога.

 
Јер су они истински угледни постали тихи и готово невидљиви, баш као у оној Лесовој:

„…Њих не види наше око кад их сријета,

кад тихо прођу у мимореду мирну,

јер никог они ни лактом не додирну

у вјечној гужви и вреви овог свијета…“

 
Кад данас, из туђине, помислим на угледне, а сасвим обичне Цетињане увијек се сјетим једног старијег, углађеног господина Вујовића, којег сам често сријећао пјешачком стазом надомак Манастира. Увијек, али готово увијек, је знао да приликом јављања подигне шешир са главе, у знак поздрава. Таквим својим гестом ме знао вратити у неко Цетиње из давних дана, ђе су манири били оличење свакодневнице.

 Данас, у систему поремећених вриједности, довољно је само лијепо понашање да вас учини другачијим од већине суграђана. Нажалост, до те фазе је Цетиње дошло.