Пише: Миљан Станишић
За Црну Гору су многи рекли да је по много чему земља чуда (што се може тумачити ОВАКО И ОНАКО). И заиста, у Црној Гори се и након 70-годишњег братоубилачког и грађанског рата (1941-1945…), папагајски понављају по идеолошкој матрици наклапања о патриотама и издајницима, као из оног послератног времена комунистичке еуфорије и кидисања на људске душе. И даље не мањом жестином, и у 21. вијеку, те Титове неојуноше одапињу отровне стријеле на све оне који износе вредносне судове о тоталитарној, братоубилачкој, комунистичко-сатанистичкој идеологији, која је само у Црној Гори иза себе оставила на хиљаде жртава, боље речено пар десетина хиљада, као и материјалну и моралну пустош. Оркестрирана кампања чувара лика и дјела злогласног комунистичког диктатора Ј. Б. Тита је настављена и поводом скорашње изјаве народног посланика др Владимира Добричанина који је и ЈВуО окарактерисао, с правом, антифашистичким покретом. То је и на Западу било јасно још прије скоро осам деценија, па до данашњих дана, а само није овим титоистима из Јајца, којима је ова идеологија значила пречац до остварења земаљског раја, а под девизом “Црна Горо волим те до последњег еура”, а њихова идеологија је, дакле, углавном монетарне природе.
И умјесто да се ови неотитоисти и неостаљинисти покају за непочинства која су њихови идеолошки “оци” починили (од којих је било и и оних идеалиста, који су касније увидјели своје заблуде), ови њихови ДПС мутанти и њихови сателити (СД, СДП, ЛП, БС и сл.) били су зацртали да Црну Гору очисте од њене историјске вертикале и претворе је у свој montenegrinski феуд, хедонистички рај за себе и своје послушнике, оглодавши је “до коске”. Али заборавили су на ону Његошеву да је “тврд орах воћка чудновата”, сломивши своје зубе 30. авуста прошле године, јер овај народ има своје корјене и нема те силе која их може сасјећи, а тај темељ је Митрополија Црногорско-приморска и СПЦ, као угаоник постојања Црне Горе. Зато сва ова дукљанско-монтенегринака наклапања можемо схватити као последњу симфонију пораженог 70-годишњег тоталитарног режима, који је Црну Гору довео (нарочито последих више од 20 година) на руб нестанка.
Зато нова власт треба коначно да направи отклон од наведене тоталитарне, антисрпске, антиисторијске и антицивилизацијске досадашње политике. Први корак ка оздрављењу од комунистичког једноумља и дукљанско-монтенегринског лудила и безумља је, као што сам након августовских избора и навео, отварање досијеа, тајних архива и докумената, као и лустрација, што представља conditio sine qvan non у процесу демократизације и оздрављења друштва од поразне полтронско-поданичке, жбировске идеологизиране (без)свијести, што је Црну Гору спутавало свих ових деценија. Тим путем, једино исправним, су ишле скоро све земље тзв. соц-реалистичког табора, и она су далеко одмакле у процесу демократизације. На ово указују и Резолуције Парламентарне скупштине Савјета Европе, усвојене 1996 и 2006. године, о осуди злочина тоталитарних комунистичких режима, што је препорука и обавеза држава које су тиме обухваћене.
Пошто се о томе у Црној Гори нимало, или врло мало, говори, навешћу само неке изводе из тих Резолуција: “Тоталитарни комунистички режими који су владали централном и источном Европом, а који су још увијек на власти у неколико земаља у свијету били су, без изузетка, обиљежени тешким кршењима људских права, а укључивала су: појединачна и масовна убиства и егзекуције, умирање у концентрационим логорима, изгладњивање, депортацију, мучење, робовски рад и друге облике масовног физичког терора, прогањање на етничкој и вјерској основи, нарушавање слободе савјести, мисли и изражавања, слободе штампе, као и недостатак политичког плурализма…Злочини су оправдавани у име теорије класне борбе и начела диктатуре пролетаријата. Тумачење оба начела легитимизовало је уклањање људи који су сматрани штетним по изградњу новог друштва и, као такви, непријатељима тоталитарних комунистичких режима…Пад тоталитарних комунистичких режима у централној и источној Европи није у свим случајевима пратила међународна истрага злочина, које су они извршили. Штавише, извршиоци ових злочина нијесу били изведени на суђење од стране међународне заједнице, као што је био случај са ужасним злочинима које је извршио национални социјализам (нацизам). Сходно томе, у јавности је веома слаба свијест о злочинима које су извршили тоталитарни комунистички режими. Комунистичке партије су легалне и активне у неким земљама, чак се у неким случајевима нијесу ни дистанцирале од злочина које су у прошлости извршили тоталитарни комунистички режими…Скупштина је увјерена да је свијест о историји један од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Поред тога, морална оцјена и осуда извршених злочина играју важну улогу у образовању младих генерација…Штавише, Скупштина вјерује да жртве злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима које су још увијек живе, или њихове породице, заслужују саосјећање, разумијевање и признање сопствених патњи…Тоталитарни комунистички режими још су активни у неким земљама у свијету и злочини се и даље чине…Скупштина оштро осуђује сва таква кршења људских права…Скупштина позива све комунистичке и посткомунистичке партије из својих држава чланица које до сада то нијесу учиниле, да преиспитају историју комунизма и своју сопствену прошлост, јасно се дистанцирају од злочина извршених од стране тоталитарних комунистичких режима и недвосмислено их осуде…Скупштина вјерује да ће оваква јасна позиција међународне заједнице утрти пут даљем помирењу. Штавише, за надати се да ће она охрабрити историчаре широм свијета да наставе истраживања усмјерена на утврђивање и објективну потврду онога што се десило”.
Неототалитарни ДПС властодршци и њихови саталити су управи ишли супротно од препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе, па је засигурно да су они и због тога “пуштени низ воду” од ових значајних европских структура, као једни од последњих тоталитарних комунистичких диктатура у Европи, препознати по масовним кршењима људских права, упражњавајући насилне методе у обрачунима над политичким противницима у приватизованој држави, гдје је извршна, законодавна и судска власт била у симбиози.
Нова власт је на основу наведених препорука у обавези да, као што су урадиле друге државе (од екс Југословенских држава у томе је највише одмакла Словенија, потом и Србија) отворе досијее, тајна документа и архиве, изврше процес лустрације, и да се тиме у потпуности омогући истраживачима да слободно истражују и пишу о трагичим дешавањима трагичног братоубилачког и грађанског рата и о тоталитарном угњетачком режиму који је из тога произишао, а што је до сада спутавало црногорско друштво да крене напријед у процесу демократизације и напретка, без хипотека прошлости, које коче те процесе.
И аутор овога рада је прије више од три деценије, још од студентских дана, кренуо у мукотрпни истраживачки подухват откривања наведених табу тема, које су сматране јересом и о томе писао у “Српској речи” и др., што је дочекано “на нож”, од чувара лика и дјела диктатора Ј. Б. Тита, за што сам платио високу цијену губитка посла из политичких разлога, као и многи Срби, и немогућности запослења и сл. Као плод мог истраживачког рада у наредних неколико мјесеци изаћи ће из штампе три књиге о трагичним дешавањима братоубилачког и грађанског рата код нас, јер се само истином може доћи до помирења и отрежњења, колико год она била болна. Ипак, у том смутном времену братоубилаштва и тада су се неки људи издигли изнад тога времена и остали свијетли примјери човјекољубља и пожртвовања. Али је, нажалост, било много више примјера братомржње и кидисања на политичке противнике само зато што се не уклапају у комунистичку идеологију, што свједоче бројне егзекуције без суда и пресуде; јаме у којима су бацани “непослушни”; “пасја гробља” и др. стратишта, а и из супростављеног табора многи су се носили максимом “зло чинити од зла се бранећи ту злочинства нема никаквога“.
Из овог 70-годишњег тоталитарног система, које је у различитим варијацијама функционисао, треба извући поуке, на основу којих би се стварала свијест да се никада више у Црној Гори не понове друштвени системи, као што је био комунистички, тоталитарни, у којима је била дозвољена “због виших циљева” тортура, принуда, тиранија. За то је гарант правна држава у којој ће функционисати независне и професионалне државне институције, а тиме и слободан појединац, у складу са највећим демократским достигнућима.
