Масовна гробница Јасеновца налази се, веровали или не, у центру Београда. У доњем делу Калемегдана покопано је готово 30.000 лешева, који су током ратних година плутали све до Београда. Усташе су их, после мучења и убијања у злогласном логору, бацале у Саву. Пошто их је вода избацивала најчешће на обале код београдске тврђаве, грађани су се спонтано организовали, извлачили тела и сахрањивали их код Куле Небојша.

Ову тајну, чувану 75 година, за Српски телеграф открива председник Развојне академије Срба, познати хирург, проф. др Алек Рачић, који се већ десет година залаже за то да крај Куле Небојша буде изграђено спомен-обележје у знак сећања на жртве Јасеновца.

МНОГИ СВЕДОЧИЛИ

Управо је, како објашњава, прошло готово десет година откако је фирма “Геосонда”, специјализована за подземно истраживање терена, утврдила да испод земље, на том потезу, има људских остатака.

У годинама непосредно после Другог светског рата скелети покојника сахрањени код Куле Небојша, према неким тврдњама, пребацивани сун на Ново гробље и друга места. То је у јавност износио др Марко Поповић, виши научни саветник Археолошког института у Београду.

– Током све четири ратне године лешеви из логора Јасеновац плутали су целом дужином Саве и стизали до Београда. Успут су се многа тела заглављивала, нарочито код Железничког моста, па су ту Немци чак минирали лешеве да би ослободили пловни ток реке. Неки су и настављали плутање. Бака ми је причала да се тада јак смрад ширио све до Сењака. Како год, грађани Београда су се спонтано организовали и сахрањивали те лешеве или оно што је од тела остало, и то код Куле Небојша. Многи су о томе сведочили. Ту је, испод земље, масовна гробница са око 20.000-30.000 жртава. То је, отприлике, на месту где се сад налази паркинг испод те куле на београдској тврђави – прича Рачић.

Некада је та масовна гробница, како додаје, била скромно обележена каменом, који је, како се претпоставља, у међувремену намерно склоњен или је отпловио јер је Сава неретко плавила тај терен.

– На моју иницијативу, пре десетак година фирма “Геосонда” изашла је да сними тај терен. Сондирањем је утврђено да тамо има људских кости. Ушће врви од лешева који су ту допловили Савом из Јасеновца. Можда је неколико хиљада жртава било и с других места. Зато сам покренуо иницијативу да се подигне спомен-обележје – наводи Рачић.

У близини је, истиче он, још једна гробница, код Ратног острва, где су, по истом принципу, сахрањивани лешеви страдалих у новосадској рацији.

СПЦ дозволила да све славе буду мрсне јер су рибе грицкале лешеве

Рачић каже да су му познате и приче да је СПЦ ратних година направила преседан да они који славе посне славе тај дан обележавају мрсном храном и без рибе. Разлог: рибе су грицкале тела која су плутала Савом, Дунавом и другим рекама.

Истиче, међутим, да о стравичним начинима убијања у Јасеновцу сведоче и казани у којима су се од тела логораша правили сапуни, који су стизали чак и у Београд:

– Немци су неким Београђанима давали тзв. следовања, пакете, у којима је био и тај сапун. На њима је писало: “направљен од лешева у Јасеновцу”.

О масовној гробници код Куле Небојша говорио је и академик Србољуб Живановић, председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, некадашњи професор на Медицинском факултету Светог Вартоломеја у Лондону, форензичар и антрополог. Он је све видео својим очима.

– Не знамо ни имена жртава које су, као острва лешева, пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојша у Београду. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева је било и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила – испричао је Живановић.

Он је, наиме, био члан државне комисије која је 1964. утврдила да су у систему усташких логора систематски уништавани Срби, Јевреји и Роми, њихове породице и потомство.

– Комисија чији сам члан био можда и не би започела рад да није било притисака породица убијених, али и борачких удружења. Били су то дани пакла, за нас у комисији који смо из гробница вадили дечје лобање.

Чудо на снимању “Даре из Јасеновца”

У филмском остварењу Предрага Гаге Антонијевића “Дара из Јасеновца” запажена је и улога Дариног оца Милета Илића, ког тумачи глумац Златан Видовић. Он је сведок, како причају, чуда које се догодило на снимању. Ради се о последњој сцени коју игра Видовић. Он је у реци, с крстићем у руци, а гледа ка аутобусу. Тој сцени је претходило, како се прича, једно истинско чудо.

– Постоји сцена кад усташком заповеднику предајемо ствари које смо нашли код лешева, а ја међу лешевима пронађем дрвени крст. Сцена је требало да се одвија тако да ја њему дам крст, а он га баци на мене и онда рез – објаснио је Видовић.

Овај га и јесте бацио на њега, али…

– Кад је колега то урадио, крст се залепио за моје груди. Само сам се окренуо и ставио га у џеп. Крст је касније проиграо кроз читав филм. Није то било у сценарију, него је ваљда нека виша сила – испричао је Видовић.

САКРИВАЊЕ ДОКАЗА

Све је чињено, како тврди Живановић, да се од јавности сакрију докази.

– Чувајући тајну Јасеновца, Тито није штедео туђе животе. Тајна јесте у масовној гробници испод Куле Небојша. Али је тајна и у једном институту у Србији, у којем се чувају два сандука са документацијом жртава које су на обалу избацили Дунав и Сава. А једна од тих тајни је и снимак америчких пилота који се чува у Единбургу, на ком се види да се масовна гробница уморених јасеновачких жртава, на потезу Доње Градине, сада у Републици Српској, протеже на шеснаест квадратних километара.

Преузето: Српска историја