Разговарао: Предраг РУДОВИЋ ( (“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, август 2016)

Паул Ђуришић је унук чет­ни­чког војводе Павла Ђу­ри­ши­ћа. Рођен је у Сједињеним Америчким Државама и познати је имиграциони адвокат. Данас живи у Фениксу, у америчкој држави Ари­зона, отац је двоје деце и ак­ти­ван је члан српске заједнице. У овом разговору открива детаље из свог живота, као што су сусрет са Бо­рисом Тадићем, рушење спо­ме­ни­ка војводи Ђуришићу од стране Ђукановићеве полиције у Беранама 2003. године, као и нека сећања на вој­воду која су се преносила у ок­виру породице.

Када сте рођени и где?

Рођен сам у Чикагу, 26. децембра 1965. године. Мој отац доселио се у Сједиње Америчке Државе 1961. Моја мајка је Американка и ње­на породица води порекло из времена пре америчке револуције, чак до 1720. године, тако да се сма­тра ћерком америчких револуционара. Отац и мајка упознали су се у околини Филаделфије и доселили у Чикаго 1964.

Да се рат друкчије завршио, данас бисте били унук српског народ­ног хероја. Да смо живели у сре­дњем веку, вероватно бисте били племић. Нико са сигурношћу не зна како је Ваш деда заправо убијен, али највероватније је жив спаљен од стране усташа у Јасеновцу. Ви сте, дакле, потомак мученика и четничког војводе. Одрасли сте међу Американцима и имате пуно при­ја­теља Американаца. Шта кажете онима који се распитују о Вашем пореклу?

Да, дешавало се да морам да објасним ко ми је био деда. Понекад га упоређујем и кажем им да је он нешто попут српског генерала Патона. Већина то не разуме, али неки питају за више информација и желе да сазнају више. Нажалост, већину Американаца не занима ова страница историје, али они који се заинтересују пожеле да сазнају све о томе.

Ваше презиме је јединствено. Сигуран сам да је оно за многе људе асоцијација на Вашег деду и да Вас многи поистовећују са њи­ме. Како је изгледало одрастати са тако значајним презименом?

Заправо, само одрастање није било толико необично, осим што нико није могао исправно да изговори моје презиме. Одрастао сам као Американац. Мој отац је бежао од комуниста и желео је да мене и мог брата заштити од њих, тако да ни­сам васпитаван „српски“ у том смислу. Нисам ни учио српски. Тек касније, као тинејџер, постао сам свестан ко ми је био деда и почео сам да истражујем и постављам питања у вези њега. Сећам се претећих телефонских позива од стране комуниста нашој кући кроз 1982. го­дину (да, чак и пошто је Тито умро). Такође се сећам и црквеног раскола и како је мој отац изабрао једну страну, па је биста мога деде у манастиру у Либертвилу због тога остала неодржавана годинама. Имао сам дакле прилично оби­ч­но детињство, али сам тек после прве посете Србији 1998. почео да схватам колико је мој деда био важан за многе Србе. Један власник зат­ворио је своју кафану само да би при­чао са мном. Давао сам инте­р­вјуе, видео своју слику и име у нови­нама. Иако сам био поносан на свог деду, било ми је мало неугодно, јер ја сам ипак само његов унук. Ја нисам учинио никаква херо­јска дела попут њега, нити дао свој живот за краља и отаџбину као он. Дешавало се да, док сам одрастао, овде сретнем људе који су се борили уз њега, неки су чак и плакали преда мном сећајући се на те дане. Такође, имао сам прилике да сретнем и америчке пилоте које је мој деда спашавао и то ми је и те како отворило очи.

Ваш отац је био мали када је његов отац убијен. Када се Ваш де­да повлачио са својом војском и избеглицама према Словенији, Ва­ша бака је решила да не пређе на хрватску територију. То је скоро епска сцена која би могла бити искоришћена за неки филм у будућности. Шта се десило са Вашом баком и оцем после тога?

Мој ујак, Предраг Цемовић, је један од задњих људи који су га видели живог пре него што је био заробљен и убијен. Причао ми је како мој деда није дозволио баки да га прати заједно са мојим оцем, јер је знао да ће се борбе наставити. Тако­ђе је причао да је деда имао предосећај о томе шта ће му се десити и да је послао ујака Цемовића назад. Ујак је имао само шеснаест година и Павле је по њему послао после­дњи поздрав баки Гори и моме оцу. Ја, отац и брат били смо 2003. у Беранама јер је било у плану постављање споменика мом деди. Али, тог дана Ђукановићева полиција минирала је споменик. После тог догађаја решио сам да више не одлазим у Црну Гору

 Када је довољно одрастао, Ваш отац је побегао из Југославије, нај­пре у Италију, а онда у Сједињене Државе. Из којих разлога? Шта Вам је причао о свом животу, колико је би­ло тешко бити син четничког вој­воде у комунистичкој Југославији?

Мога оца су стално пратиле тајне службе, а нарочито када је постао тинејџер. Стално је био понижаван и исмеван. Ипак, то га није спре­чило да постане један од најбољих стонотенисера у Београду у то време. Иако му никада није био из­дат југословенски пасош и није мо­гао да путује у западне земље, мо­гао је као спортиста да наступа у Бугарској, Мађарској и Румунији са својим тимом на турнирима. Године 1960. његов тим изнајмио је аутобус да би ишли да гледају Олимпијске игре у Риму. Његови пријатељи спо­р­тисти сакрили су га у простору за пртљаг и тако је успео да коначно по­бегне. Чекао је у Италији шест ме­сеци све док ујак Цемовић (који је већ био у Америци) није успео да га упише на универзитет у Бафалу. Било му је двадесет година када је побегао.

Срби гаје традицију чувања успомена на претке. Постоји ли нека прича о војводи коју ми можете ре­ћи а да јавност можда не зна за њу?

Постоје две. У прву многи не верују, али је истинита. Када је мој деда упознао баку први пут и пожелео да је пита за излазак, његов пријатељ је био са њим на „веспа“ мотору том приликом. Тај пријатељ био је заправо Милован Ђилас.
Друга прича односи се на његово бекство из немачког логора. Мно­ги не знају како је побегао. Три дана се крио на дну мобилног пољс­ког нужника, све док га нису изне­ли из логора не би ли га ис­­­празнили. Три дана је провео ме­ђу фекалијама.

Колико често долазите у Ср­бију и Црну Гору? Имате ли фамилију овде и који су Ваши утисци?

Долазим често. Имам породицу и у Србији и у Црној Гори. Први пут сам био 1998, а онда 2002 , 2003, 2007, 2009, 2012, 2013, 2014 и 2015. Године 2007. питали су ме да будем судија на избору за мис Ср­бије у Сава Центру у Београду и моја слика ујутру је осванула у нови­нама. Тог дана био сам на при­јему у кући америчког амбасадора поводом прославе 4. јула. Неко ме је потапшао по рамену и рекао ми да председник жели да разговара са мном. Борис Тадић и ја смо ћаскали десетак минута на травњаку америчког амбасадора, али он ме је ви­ше испитивао о томе зашто сам ја заправо ту и шта намеравам. Пошто мој српски није био најбољи, мислим да му је лакнуло када је схватио да му нисам никаква политичка претња.

Године 2003, приликом покушаја подизања споменика војводи Павлу Ђуришићу у Беранама, црн­ого­рска полиција је динамитом разнела постоље. Да ли сте били тада тамо и шта се заправо догодило?

Да, после тог догађаја решио сам да више не одлазим у Црну Гору. Ја, отац и брат били смо тамо јер је било у плану постављање спо­меника. Али, тог дана Ђукановићева полиција минирала је споменик. Целе недеље нас је пратила штампа и писала о томе. Ипак, те не­деље је одржан парастос у манастиру у близини Берана и две и по хи­љаде људи је викало: ‘’Павле, Павле!’’ Ја сам тада потписао око две хиљаде аутограма, а пре тога ни­­сам потписао ни један аутограм у животу. Поново радост и пониже­ње у исти мах.

Како данас видите однос између Србије и Америке? Шта по Вама Србија треба да уради да би добила искрену америчку подршку и да ли је то уопште могуће?

На жалост, Србија је још увек нека врста америчког „залога“. Видите, Америка користи мале земље попут Србије као неку врсту „жетона“ у својој геополитичкој шаховској игри. Лично мислим да би било катастрофално за Србију да се прикључи Европској унији и постане оруђе у рукама Америке и Немачке. Српски народ мора да очува Србију и српски идентитет нетакнутим. Борис Тадић је свакако био забринут мислећи да имам неких понуда! Шалим се, ја заправо презирем политику. У политици се јавља потреба за лагањем, а лагање руши све оно у шта верујем и шта поштујем. Не бих био добар политичар, сувише често говорим оно што заправо и мислим.

Ви сте имиграциони адвокат. Живели сте у Илиноису, данас живите у Аризони. Обе државе имају јаке српске заједнице. Колико сте активни унутар њих?

Веома сам активан. Био сам председник Српске адвокатске коморе у Америци 2006. и 2007. Члан сам цркве Светог Саве у Фениксу, а био сам и члан црквеног одбора. Моји синови служе на богослужењима.

Као адвокат, заступали сте многе Србе у имиграционим питањима. Јесте ли имали прилике да заступате припаднике других нација из бивше Југославије, Хрвате, босанске Муслимане, Албанце?

За двадесет пет година рада заступао сам људе из преко тридесет земаља широм света. Али са простора бивше Југославије не пуно, због свог порекла и свега што уз то иде. Било је малобројних Хрвата, Мус­лимана, Албанаца, али то су углавном били тотално аполитични људи, људи које политика ни најмање не занима.

Да ли сте икада добијали понуде за политичко ангажовање, било у Србији, било овде у Америци?

Па, Борис Тадић је свакако био забринут мислећи да имам неких понуда! Шалим се, ја заправо презирем политику. У политици се ја­в­ља потреба за лагањем, а лагање ру­ши све оно у шта верујем и шта поштујем. Не бих био добар политичар, сувише често говорим оно што заправо и мислим.

Ипак, чини ми се да пратите дне­вну политику веома активно. Председнички избори у Америци се близе и Срби страхују од могућности да победи Хилари Клинтон. Које су Ваше прогнозе?

Као што рекох, презирем политику. Али, овогодишњи избори важни су ми из једног разлога. Ми­с­лим да је Клинтоновка патолошки лажов, да је превише корумпирана и да мрзи српски народ. Сваки Србин који се реши да гласа за њу за мене и није Србин.

Извор: Погледи