Пише: Милослав Самарџић
Сензационални српски филм „Дара из Јасеновца“ тренутно је у центру пажње, и то из више оправданих разлога. Филм није сензационалан, или бар не би требало да буде – на почетку то ваља истаћи – по својој теми, зато што би Србима и свету откривао неку суштинску новину у вези са хрватским концентрационим логором Јасеновац и дешавањима у њему. Све што је у филму о Јасеновцу приказано већ је познато, а и по изјавама особља ангажованог на продукцији сасвим је јасно да су их заправо унутрашње кочнице, са или без разлога, спречавале да на екран ставе већину стварних грозота тог ужасног места. Филм ипак јесте сензационалан, али по нечем другом. По томе, што се после вишегодишњег таласа, у новијој српској кинематографији, идеолошки мотивисаних самомрзачких историјских фалсификата (цинично названи „Српски филм,“ као емблем тог болесног жанра, одмах пада на ум) најзад појавио један филм чији су режисери себи поставили сасвим други циљ. То је да врхунац српског страдања, током за српски народ трагичног и у свему промашеног двадесетог века, прикажу што поштеније и верније, и притом без ритуалног наглашавања „српске кривице“ за оно што се догодило.
О уметничким вредностима филма „Дара из Јасеновца“ могло би се и требало расправљати, пре свега међу самим Србима. Та здрава расправа већ је започела и по свему судећи креће се у корисном смеру (овде, овде и овде). Уколико би се могао сумаризовати преовлађујући став у оквиру те унутарсрпске размене оцена и мишљења, то би било да са строго уметничког становишта филм није беспрекорно блиставо остварење, али да са фактографског углавном погађа право у мету, чак и ако у неким погледима то чини поприлично суздржано. О могућим разлозима за такву суздржаност (аутори је уљудно приписују бризи да претераним истицањем ужасавајућих детаља не трауматизују осетљивије припаднике гледалачке публике) могло би се нагађати, а полазна тачка би могла бити чињеница да је ову продукцију добрим делом изфинансирала држава. Самим тим, разложно се поставља и питање њеног уплива на сценарио и могућег емитовања са њене стране одговарајућих сигнала уметничкој екипи. А то би било да не таласа и „не претерује“ на начин који би могао да поремети врховне и најплеменитије вредности тренутне српске политике, као што су „регионална сарадња“ и „европске (па перспективно и евро-америчке) интеграције.“
Како год, и независно од оваквих предпоставки, чак и у разводњеном виду филм је и даље довољно „шокантан“ да апатичну и летаргичну српску јавност раздрма и пробуди, и да је, хтела-не хтела, принуди на дубинско размишљање. Са свим унутрашњим и спољашњим бранама и препрекама постављеним у самом филму да се у том преко потребном аналитичком процесу не оде исувише далеко а посебно не до краја, филм „Дара из Јасеновца“ – сензационалан по општем поштовању главних обриса историјске стварности у материји којом се бави – сигурно ће на многа српска срца и умове деловати на начин који ће се скоро неизбежно отргнути из уских концепцијских оквира које су режисери поставили, што се извесно неће нимало свидети неким од крупних институционалних финансијера.
Када је већ реч о бранама и препрекама, па чак и лажним траговима, који су у филму местимично постављени, да укажемо на само један од њих који се чини неразумљивим и фактографски очигледно промашеним. На самом почетку (навели би тачан минут, али за сада то не можемо зато што се филм са интернета непрестано брише, па не можемо поново да консултујемо филмску грађу коју смо видели само пре неки дан) приказује се приспеће српског робља, које усташе терају у Јасеновац, на хрватску железничку станицу, која је јасно обележена као саобраћајница под контролом „усташке војнице.“ Међутим, над том зградом уместо заставе НДХ са шаховницом, без видљивог разлога вијори се застава немачког Рајха са кукастим крстом. Шта год да је у овом случају мотивисало режију, овакав приказ шаље јасну, али историјски потпуно неутемељену поруку да је врховни ауторитет и арбитар над тужним конвојем српских робова био немачки окупатор, а не његови мизерни локални хрватски сателити који су од окупатора добили плеин поувоир да према Србима, Јеврејима и Ромима поступају по свом нахођењу. А на шта се то сводило објаснио је немачки главнокомандујући у Загребу, генерал Глез фон Хорстенау, наводећи у свом дневнику да су у НДХ Срби били вогелфреи, слободна мета за одстрел. Стога – не, виђено у филму, који само делимично преноси утврђене историјске чињенице, није дело окупатора, као што хрватска промиџба самоодбранбено инсистира, него је у потпуности дело Хрвата и њихове накарадне државе, коју су по несумњиво тачним речима њиховог блаженог верског поглавице „плебисцитарно“ прихватили, усвојили и са њеном се дивљачком праксом трајно поистоветили.
Али ако разматрања, не само поводом овог филма, него првенствено поводом појаве на коју се филм односи, доведемо до ове тачке и ту се зауставимо, без упуштања у контекст који је апсолутно кључан за разумевање свега што је за ову тему везано, смисао ћемо сигурно превидети, па макар филм сто пута гледали са праведничком индигнацијом и коментарисали га позивајући се на најнеупитније критеријуме филмске критике. Поготово ћемо га превидети јадикујући што „Дара из Јасеновца“ није била удостојена безвредним Оскаром, изневеравајући тиме инфантилно српско очекивање да би филм овенчан наводно престижном наградом цео свет са симпатијом гледао, до суза ганут неизмерном српском патњом, пре свега српске деце. Онај исти „свет“ чији су мародери, обучени више не у црне него друге боје униформе, у још увек свежем сећању малу Милицу немилосрдно разнели у парампарчад.
Прави узрок и контекст деценијама прећутаног и скриваног мучеништва мале Даре и њеног несрећног народа је завера искована пред крај Другог светског рата да се тешко компромитована Римокатоличка црква по сваку цену спасе за коришћење у предстојећем сучељавању са Совјетским Савезом, чији су углед и моћ опасно нарасли блиставом победом над нацистичком Немачком и њеним истомишљеницима и вазалима, међу којима су се истицали управо Ватикан и усташка Хрватска. Римокатоличка црква и њен мобилизациони потенцијал били су неопходни „западним савезницима“ за успешно обуздавање Русије и њеног (макар нетрадиционалног) утицаја на народе Европе и света. Изношењем на видело Јасеновца и грозоморних догађаја у Независној Држави Хрватској, био би задат смртни ударац моралном кредибилитету Ватикана, који се схватајући да Осовина губи рат ужурбано престројавао на Савезничку страну (видети бриљантну студију Олге Четверикове, „Изопаченици, или ко стоји иза Ватикана“).
То је контекст који је Јосипу Брозу у преломном тренутку обезбедио наизглед парадоксалну и неограничену англоамеричку наклоност и подршку, на рачун генерала Михаиловића и Југословенске војске у Отаџбини. То је такође кључ и за разумевање Брозовог мистериозног лета у августу 1944. са Виса у Италију (наводно да би се састао са Черчилом), којом приликом се у Риму састао са једном у том тренутку за њега још важнијом личношћу, а то је папа Пије XИИ. Све док докази о овој посети недавно нису били откривени, то је била тајна коју су и Ватикан и југословенсе комунистичке власти љубоморно чувале, из разлога који су савршено очигледни.
Стратегиска ситуација која је настала пред крај рата, поред других фактора који су такође били у игри, запечатила је политичку судбину генерала Михаиловића и његовог покрета. Родољуб Михаиловић никада и ни по коју цену не би пристао да се Јасеновац и хрватска зверства у НДХ гурну под тепих, нити би на то пристала иједна послератна влада под његовим утицајем. За комунисту Броза, такав прљави компромис био је ниска и прихватљива цена коју је он не трепнувши био спреман да плати, заузврат за устоличење на власти. На великој шаховској табли, став по овом питању одредио је даљи ток историје и судбину милиона људи.
Вишедеценијски заборав који је прекрио судбину мале Даре и српских јасеновачких мученика није био ни случајан ни спонтан. То је било последица подлог балансирања политичких циљева и интереса. Мученике не смемо заборавити, и ма колико суздржано оцртавши њихову патњу овај филм несумњиво доприноси оживљавању сећања на њих. Али не смемо такође штедети ни презир за њихове џелате и за макијавелистичке играче који су покушали да жртву ових невиних људи пониште и учине невидљивом.
